Kolumna Mihaila Crnobrnje

Zašto nas Kina ne nauči da pecamo?

  • Broj 38, mart 2017

  • Prof. dr Mihailo Crnobrnja

  • 0

Prošlogodišnji rezultati u spoljnoj trgovini su za pohvalu. Izvoz je porastao više od uvoza i time je trgovinski deficit smanjen. Dalji nastavak takve tendencije bi, bez sumnje, nastavio smanjivanje deficita i možda bismo, kao Nemačka, čak imali i suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Ali, šta izvoziti ako nam stopa rasta društvenog proizvoda ne obezbedi sve više i više proizvedene robe od koje deo ide za izvoz? Dakle, centralno pitanje kojim ću se u ovom kratkom komentaru baviti jeste: kako uvoz i izvoz utiču na stopu rasta. Ne u totalu već u dva, bržljivo odabrana, segmenta.

Da krenemo od uvoza. Uvozimo svašta, od neophodnih repromaterijala i mašina do belog luka i polovnih automobila. Ali ne uvozimo nešto što bi moglo bitno da poveća stopu rasta. Moj je predlog da se obratimo jednom od naših strateških partnera, u ovom slučaju Kini, i uvezemo recept kako da nam društveni proizvod maksimalno raste. Naš je prošle godine porastao 2,8% a njihov preko 7%. Pri tome se mi hvalimo, a oni su zabrinuti, jer je to najniža stopa godišnjeg rasta od 1978!! Skoro četiri decenije zaredom Kina beleži godišnje stope rasta od 10, 11 pa čak i 12%. I tako postade druga najmoćnija privreda na svetu. Ako može da se uvozi tehnologija za proizvodnju, što stalno podstičemo prizivajući strane investicije, zašto ne uvesti i tehnologiju/organizaciju povećanja društvenog proizvoda? Pogotovo iz Kine. Kao strateški prijatelj trebalo bi da bude spremna da to „izveze". A pogotovo ako imamo u vidu da stara kineska poslovica (mislim da je autor Konfučije) kaže: „Nisam ti prijatelj ako ti poklonim ribu. Prijatelj sam ako te naučim da pecaš."

Drugi problem je na izvoznoj strani. Izvozimo nešto što ne bi trebalo, pogotovo što izvezenu „robu" ne naplaćujemo. Reč je o izvozu „mozgova", odnosno stručnog kadra. O tome sam već jednom pisao u ovoj kolumni („Ostajte ovde"), ali je problem toliko veliki i značajan da ga vredi ponoviti i ponavljati, sve dok ne počne njegovo ozbiljno, sistematsko i dugoročno rešavanje. Prema godišnjoj publikaciji Svetskog ekonomskog foruma, na prvom smo mestu u svetu po nesposobnosti da zadržimo svoje obrazovane kadrove, odnosno, poslednji po sposobnosti da to učinimo.

Odliv mozgova nije samo naš problem. Odlaze ljudi i iz Centralne, pa čak i iz Zapadne Evrope preko Atlantika. Ali je kod nas taj problem mnogo jače izražen. Njegovo uspešno rešavanje bi moglo da pomogne i u rešavanju problema ubrzanog rasta društvenog proizvoda.

Šta raditi? Uvesti neke vrste kompenzacija u zapošljavanju mladih i stručnih kadrova, a posebno za podsticanje preduzetništva. Ovo potonje je nedavno počelo, ali bi sistem trebalo ojačati. Imamo već više godina sistem kojim subvencionišemo strane investitore za otvaranje radnih mesta u Srbiji. A zašto ne bismo imali sistem za subvencionisanje mladih da ostanu ovde? Naravno, to ne bi bio trajan sistem, već pomoćni, dok se privreda ne razvije dovoljno da sama po sebi bude atraktivna. Više puta sam čuo premijera na TV kako poziva strane investitore rečenicom: „Šta god vam okruženje ponudi, mi ćemo vam ponuditi atraktivnije uslove." Zamislite da se obrati mladima i kaže: „Šta god vam inostranstvo ponudi, mi ćemo vam ponuditi atraktivnije."

Naravno, ovo je hiperbola koja ima za cilj da skrene pažnju na postojanje jednog problema koji je, u osnovi, rešiv. Ali i da istakne da domaći mozak treba da bude bar jednako tretiran kao strane investicije, kad je reč o faktorima od kojih zavisi rast društvenog proizvoda.



Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija.

pošaljite komentar

Nema komentara