Kolumna Bogdana Petrovića

Za „spas“ CIP-a menja se i zakon

  • Broj 47, januar 2018

  • Bogdan Petrović

  • 2 komentara

Iako su višestruko „hvaljeno" restrukturiranje železnica i formiranje tri nova preduzeća predstavljani kao veliki uspeh resornog ministarstva, mnogi problemi su samo stavljeni pod tepih. Država je nastavila da subvencioniše poslovanje izdvojenih preduzeća, a nekadašnja matica, Železnice Srbije, ostavljena je da „visi", sa blokiranim računom još od kraja 2015. godine. Izdvajanjem tri celine iz Železnica nisu rešeni problemi dugovanja prema radnicima, pa su usledile tužbe radnika Železnica Srbije za različita neisplaćena primanja. Kako naplata preko računa nije bila moguća, pokrenute su preko privatnih izvršitelja prinudne naplate nad nepokretnostima.

Prvo su počele prodaje poslovnog prostora u svojini Železnica, a pošto prihodi nisu bili dovoljni da se namire poverioci-radnici, na red je došla i naplata druge imovine, odnosno Saobraćajnog instituta CIP – koji je u vlasništvu Železnica kao zavisno društvo.

Država je brže-bolje kao reakciju na prinudnu naplatu uputila u skupštinsku proceduru izmene zakona o javnoj svojini, koji predviđa zabranu izvršenja nad udelima ili akcijama koje su u vlasništvu javnih preduzeća ili privrednih društava u vlasništvu države ili lokalne samouprave. Pride su i pokrili zdravstvene ustanove, pa je tako ustanovljena i zabrana izvršenja nad njihovim nepokretnostima i opremom.

Državnim preduzećima se tako omogućava da, iako blokirana, neometano posluju preko zavisnih preduzeća (na koja mogu preneti i prava, odnosno imovinu) a poverioci će biti sprečeni da se naplate prodajom tih udela. Primer železnice je ilustrativan, ostavljena je ljuštura, prihodi od usluga i subvencije države idu u tri novoformirana preduzeća, a poverioci „vise" ni na nebu ni na zemlji.
Iako je članom 86 Ustava Republike Srbije predviđena jednaka pravna zaštita svih oblika svojine, dok je članom 84 predviđen ravnopravan položaj na tržištu svih subjekata, zakonodavac na ovaj način uvodi u pravni poredak povlašćene privredne subjekte, kojima se omogućava izuzimanje od prinudne naplate na zavisnim društvima, iako je i to sastavni deo imovine, koji bi morao da bude podložan izvršenju.
Pomenute odredbe podsećaju na „restrukturiranje" u postupku privatizacije. I nije loše ni da se podsetimo kako se to završilo – presudama u Strazburu kojima je država bila obavezana da isplati radnike.

Ali pored mogućnosti utuživanja u Strazburu (što je dugotrajan postupak, ali sa velikom izvesnošću naplate), poverioci mogu da pokrenu i stečajni postupak nad dužnikom – kada bi u stečajnu masu ušlo i vlasništvo zavisnih preduzeća, pa će ih onda prodavati stečajni upravnik u tom postupku.
Rešenje ovakvog galimatijasa moglo bi da bude veoma jednostavno – ako država ne dozvoljava naplatu prema zavisnim društvima, onda bi trebalo da bude i sama solidarno odgovorna za dugove tih subjekata, analogno odredbama člana 14. Zakona o stečaju, kojim se predviđa da stečaj ne može da se pokrene nad određenim subjektima, ali tada za obaveze odgovara osnivač.

Ako država želi da zaštiti određenu imovinu od poverilaca, rešenje može biti samo u preuzimanju obaveza tih pravnih subjekata. Zaštita CIP-a ne sme da bude iskorišćena za rušenje privredno-pravnog poretka. Kredibilitet države i vera u pravni poredak moraju biti iznad sitnih interesa (restrukturiranja železnice i namere da se „eskiviraju" radnici). Iako ne sumnjamo da će na kraju radnici (ali i drugi poverioci) naplatiti svoja potraživanja – šteta je napravljena.
Posledice ovakvih nakaradnih rešenja osetiće i sva državna preduzeća kada budu htela da uzimaju kredite kod poslovnih banaka ili prave ozbiljnije poslovne aranžmane. Svi iole oprezni poslovni ljudi tražiće dodatne garancije kako bi poslovali sa državnim firmama – pošto država ne dozvoljava normalne postupke izvršenja.
Radi „spasa" CIP-a (a zašto bi CIP propao ako ga kupi privatnik?),  čuvanja obraza nesposobne ministarke i fame o restrukturiranju železnice, pravi se mnogo veća šteta.

pošaljite komentar

2 komentara

  • Tekija

    Bogdane, ovo je realnost da se urusavaju osnovna nacela pravde i pravicnosti. Ovde su bitne dve cinjenice kojima se narusava vladavina prava u Republici Srbiji, sto i nije neka novost. Kada ste culi da unazad 30 godina postoji pravo i pravda u Srbiji, do duse bilo je pokusaja pre 17 godina i svi znamo kako se zavrsila. Prema tome a i radi prava i pravde, železnica je devastirana do te mere da su potrebne decenije da bi se ponovo vratila u normalno funkcionalno stanje, do tada ce biti prava i pravde za zaposlene i drzavu na kašičicu. Ko izađe poslednji neka ugasi svetlo !

  • Lale

    Bravo. Ministarka Zorana je samo upropastila Železnicu jer niko nije izvršio podelu kako treba. Njoj je najbitnije da priča kako je restruktuiranje uradeno super. Ni popis nije urađen još uvek za koji je pričala da je završen. Zorana laže čim zine.