Prof. dr Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta

Zabrinjava što se reforme ne sprovode po planu

  • Broj 31, jun 2016.

  • Gordana Bulatović

  • 0

Utisak o niskom deficitu dobrim delom je samo prividan – pred Vladom su ozbiljni izazovi koji se, pre svega, tiču reformskog aspekta ozdravljenja javnih finansija. Loše poslovanje javnih i državnih preduzeća je ubedljivo najveći potencijalni rizik po domaće javne finansije, a njihova reforma jedva da je i započela


Ne postoji važniji zadatak za Vladu u narednih godinu dana od restrukturiranja javnih preduzeća i okončanja procesa privatizacije – kaže za „Novu ekonomiju" prof. dr Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta.


Ukoliko bi se nastavilo odlaganje reformi najvećih javnih i državnih preduzeća i,  eventualno,  prevalili njihovi ogromni dugovi na državu, to bi poništilo sve dosadašnje napore za ozdravljenje javnih finansija,  upozorava prof. Petrović. „Zabrinjava to što se upravo reformski deo ne sprovodi po planu, a od toga presudno zavisi održivost ostvarenih fiskalnih rezultata, ali i uspeh čitave fiskalne konsolidacije."


Znači li to da se još uvek ne možemo biti sigurni da fiskalna konsolidacija, kroz koju prolazimo već drugu godinu, daje rezultate? 

Smatram da najveća opasnost po javne finansije preti od javnih i državnih preduzeća. Podsećanja radi,  i  u prvom delu prošle godine fiskalni deficit je bio izuzetno nizak, a onda je praktično „eksplodirao" u decembru i to najvećim delom zbog plaćanja dugova nereformisanih javnih preduzeća. Loše poslovanje javnih i državnih preduzeća je ubedljivo najveći potencijalni rizik po domaće javne finansije, a njihova reforma jedva da je i započela. 


Planovi za reformu ovih preduzeća postoje – jedan deo konkretnih mera, poput otpuštanja viškova zaposlenih u javnim preduzećima, kao i rok za okončanje procesa privatizacije, ušao je i u zvanični sporazum sa MMF-om. Ključni problemi su, najvećim delom,  prepoznati, predložena su i neka konkretna rešenja, ali zabrinjava to što podaci kojima trenutno Fiskalni savet raspolaže, pokazuju da se na ovom polju ni u prvom delu ove godine nije značajno odmaklo. Takođe, izvesno je da se proces privatizacije neće završiti do kraja maja, kako je bilo planirano i to upravo u onim najvećim preduzećima koja posluju izrazito neuspešno i prave ogromne dugove. To su gorući problemi koji se moraju rešiti.


 Mislite li, pritom, na stanje u velikim javnim preduzećima. Iz Vlade poručuju da su, još prošle godine, krenuli u restrukturiranje EPS-a, Železnica, Srbijagasa...?

 U Elektroprivredi Srbije još uvek nije usvojena izmena kolektivnog ugovora koja bi omogućila otpuštanje prekobrojnih radnika, a što je, prema planu, trebalo da se završi do kraja prošle godine. Odlaže se i najavljeno poskupljenje struje, a najnoviji statistički podaci potkrepljuju sumnje Fiskalnog saveta da zarade u ovom javnom preduzeću nisu pod kontrolom.  Podaci pokazuju da oni čak nisu umanjili zarade za deset odsto, u vreme kada su ovu zakonsku obavezu primenili drugi. Kada je reč o Železnicama, reforme su započete prošle godine podelom preduzeća na četiri nezavisne celine, ali se zastalo kada je došla na red prva bolna mera – racionalizacija broja zaposlenih. Preliminarne analize ukazuju da planirani iznos za zarade zaposlenih u ovom preduzeću neće biti dovoljan ukoliko najavljena otpuštanja izostanu, ili se sprovedu suviše kasno – što je trošak koji bi se onda, najverovatnije, prevalio na državu. Najmanje je urađeno na reformama Srbijagasa, budući da su one još uvek samo u formi načelnih planova. Štaviše, ni relativno bezbolna podela preduzeća, u skladu sa zahtevima Evropske energetske zajednice, nije završena, jer je preduzeće podeljeno samo pravno, dok suštinsko razdvajanje na dve odvojene celine tek predstoji. Rok za završetak je kraj juna ove godine.

 

Od MMF-a smo prošle godine za 17 strateški važnih preduzeća dobili dodatni rok za završetak procesa privatizacije. Šta mislite da će se dogoditi sa većinom ovih firmi?

 Od tih 17 preduzeća koja su dobila produžetak zaštite od prinudne naplate poverilaca od godinu dana, a što je isteklo krajem maja ove godine, u 2015. rešen je status svega šest preduzeća. Uglavnom je to urađeno pokretanjem stečaja kroz UPPR, odnosno unapred pripremljen predlog reorganizacije. Za preostalih jedanaest, ujedno i najproblematičnijih preduzeća, još uvek se ne nazire strateški partner ili kupac, niti je bilo primetnog napretka u rešavanju njihovog problema.

 

Prethodnih nedelja, pokrenut je UPPR i za Petrohemiju, RTB Bor, ali i ne i za Resavicu... Kako vidite budući rad ovih firmi?

 Analize su pokazale da bi RTB Bor eventualno mogao da bude profitabilan ukoliko bi se doveo profesionalni menadžment, naravno uz punu transparentnost ugovora koji bi taj menadžment imao i njihovog rada, ukoliko bi se otpustio višak radnika i ako bi se obezbedila dodatna obrtna sredstva. Međutim, konkretnih pomaka u poslednjih nekoliko meseci nije bilo. U slučaju Resavice još uvek se rade studije isplativosti rudnika, tako da ne postoji jasan plan o daljoj sudbini ovog preduzeća, ali je izvesno da oni neće biti zatvoreni i pored toga što prave ogromne gubitke. Ilustrativno je da država svake godine daje subvencije za opstanak ovog preduzeća, koje bi odgovarale iznosu od blizu 10.000 evra po zaposlenom.



Nastavak teksta možete pročitati u tridesetprvom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara