Dragan Milić, advokat, stručnjak za zaštitu podataka o ličnosti

Zakon se krši na sve strane

  • Broj 51, jun 2018

  • Biljana Ivanović

  • 0

I dalje se JMBG koristi mnogo češće nego što je neophodno, i dalje se u nekim registrima ili saopštenjima može naći previše ličnih podataka koji mogu biti zloupotrebljeni, odnosno čijim obelodanjivanjem lice na koje se informacije odnose može biti ugroženo; primena nove regulative je potrebna za stvaranje adekvatne poslovne klime i ambijenta koji osigurava bezbednost podataka o ličnosti kao bitnog prava građana.

Gotovo svakodnevno javnost se suočava sa ozbiljnim povredama prava građana u oblasti zaštite podataka o ličnosti. O svojim iskustvima kao advokata, u kojim oblastima uočava najčešće povrede zakona, koliko su ljudi u Srbiji naviknuti da paze ko i na koji način koristi njihove lične podatke, za „Novu ekonomiju" govori advokat Dragan Milić.

Zakon se krši na sve strane. Lični podaci se koriste kako za potrebe direktnog marketinga, tako i za profilisanje i donošenje raznih odluka o licu čiji se podaci koriste. Najraširenije mesto gde se krše prava svakako je internet, zato što svaki korisnik ostavlja trag jer odaje svoje najdublje tajne i lične karakteristike. Veliki broj aplikacija koje svakodnevno preuzimamo traži pristup informacijama, iako to nije legitimno. Na primer, servisu koji podržava jednostavnu video-igru koju preuzimaju deca na telefone roditelja, ne treba davati pristup našim kontaktima, pozivima, SMS-ovima, prednjoj, zadnjoj kameri i mikrofonu. Međutim, oni to traže, a mi pristajemo bez razmišljanja o rizicima i rasipanju naših najintimnijih vrednosti po raznim svetskim serverima i crnim rupama kojima se ne može lako ući u trag. Nažalost, mali broj korisnika internet servisa čita pravila korišćenja pojedinih platformi pre nego što se poveže na njih, kaže Milić.

 

Ipak, najopasnije i najveće povrede su najmanje vidljive i teško ih je ozbiljno istražiti zbog tehničkih, ali pre svega zbog pravnih prepreka.

Lično očekujem da će nova uredba smanjiti brojne zloupotrebe. Važno je reći da je uredbom ustanovljeno pravo licu na pristup podacima i pravo da bude informisano o prirodi i vrsti podataka koji se koriste, svrsi korišćenja i dužini čuvanja. Uneta je i obaveza da budete poučeni o mogućnosti da zahtevate njihovo brisanje, ali i da podnosite pritužbe na rad rukovaoca i obrađivača podataka. Znači, pored obaveze informisanja lica čiji se podaci obrađuju, cilj nove regulative je da toj osobi omogući zadržavanje kontrole nad podacima i tokom obrade, odnosno da može aktivno da učestvuje u tom procesu.
Jedan od ključnih koraka, osim donošenja zakona, jeste i edukacija ljudi o vrednosti ličnih podataka i rizika koji njihov odliv  nosi, odnosno o pravima koja im stoje na raspolaganju. Moramo uzeti u obzir današnji sistem, odnosno degradaciju vrednosti. Stavljanje privatnosti na mesto koje joj pripada na lestvici prava i sloboda je dug i mukotrpan proces, rekao bih  misija i to će neminovno trajati.

 

Kako ocenjujete praktičnu nekažnjivost državnih organa zbog kršenja Zakona o zaštiti podataka?

U poslednjih nekoliko godina situacija se menja nabolje. Nekad tek posle incidenata u vezi sa ličnim podacima, a nekad nakon naloga poverenika da se isprave grube greške koje je učinilo javno preduzeće, ministarstvo ili druga institucija.
Međutim, i dalje se JMBG koristi mnogo češće nego što je neophodno, i dalje se u nekim registrima ili saopštenjima može naći previše ličnih podataka koji mogu biti zloupotrebljeni, odnosno čijim obelodanjivanjem lice na koje se informacije odnose može biti ugroženo. Navešću vam i lični primer, pre desetak godina bio mi je u gostima prijatelj iz Britanije i kada su nam prilikom ulaska u jednu državnu instituciju rekli da ostavimo svoja dokumenta, on je bio vidno iznenađen. Uporno je odbijao da to učini, pozivajući se na svoja prava. Naviknutom na našu pogrešnu praksu u to vreme, i meni je njegov postupak izgledao čudno. Ali, nekoliko godina kasnije shvatio sam otkud njegov otpor.
Danas se u većoj meri poštuje naredba o zabrani zadržavanja ličnih dokumenata, ali se često zahteva kopija, odnosno očitan lični dokument, iako za to ne postoji legitimni interes institucije koja ističe takav zahtev.
Mislim da je potpuno jasno da je reč o kolektivnom i sistemskom problemu, a ne o problemu pojedinca, pa tako i rešenja treba tražiti na višem institucionalnom nivou. To je ono što pokušava da postigne EU sa Opštom uredbom.

 

 

Nastavak teksta možete pročitati u 51. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".

pošaljite komentar

Nema komentara