RAZGOVOR Tamara Nikčević sa Kokanom Mladenovićem

01.02.2014. 00:00 Tamara Nikčević 0
Jugoslavija je bila EU pre EU!

Krajem prošle godine, beogradsko Omladinsko pozorište Dadov obilježilo je pedeset i pet godina postojanja. Tim povodom, reditelj Kokan Mladenović je sa grupom mladih glumaca-amatera na scenu Dadova postavio svoju autorsku predstavu Slučajevi - Lost in Serbia.
„Kakvu budućnost mladima može da ponudi društvo koje ni samo ne može da prevaziđe infantilni period sopstvenog razvitka? Kakav primer im mogu dati obezglavljeni roditelji koji su u stalnoj jurnjavi između ambicija i opstanka? Kakvo obrazovanje mogu dobiti od učitelja i profesora zarobljenih između mitomanskih i nostalgičnih slika prošlosti i nejasnih i apokaliptičnih slika budućnosti? Na kakav to duhovni i etički princip upućuju tradicionalne verske zajednice koje okreću glavu od zločina, koristoljublja i mržnje u svojim redovima", pita se reditelj Kokan Mladenović i zaključuje da nije čudno to što se današnja generacija mladih ljudi u Srbiji osjeća tako loše i izgubljeno. 

U čemu je razlika između izgubljenosti vaše generacije i one o kojoj govorite?
Razlika je ogromna! Mi smo ipak odrastali u zemlji sa jasno postavljenim sistemom vrednosti, kolektivnim idealom pod kojim se podrazumevalo zajedništvo, bratstvo-jedinstvo, poštenje, pravda, jugoslovenstvo. Naša generacija je imala cilj da završi školu, da se obrazuje, da se nečim bavi; današnja shvata da ih pamet, obrazovanje i etičnost neminovno vode na dno društvene lestvice. U toj opštoj megatrendizaciji društva, fakultetske diplome se dobijaju na način neuporedivo lakši od nekadašnjeg. Uostalom, pitajte predsednika Republike!.... Za razliku od nas, današnji mladići i devojke pred sobom imaju dve mogućnosti: ili da pristanu na ponuđeni nakaradni sistem vrednosti – dakle, da postanu loši ljudi kako bi uspeli u životu – ili da odu iz zemlje da bi se koliko-toliko sačuvali.
Uzgred, primetio sam da ta generacija malo zna o Jugoslaviji, zemlji u kojoj su živeli njihovi roditelji.

Zašto?
Zato što je ceo sistem napravljen kako se ne bi saznalo da se u Jugoslaviji – toj navodnoj tamnici naroda – nekada lepo i mirno živelo. Generacije su decenijama učene da su Hrvati „ustaše", muslimani „balije" i „Turci", Albanci „ubice", „zlotvori" i „Šiptari"; trovani su lažima o drugim narodima, drugim religijama, manjinskim grupama. Ta deca su, naprosto, naučena da mrze!

U vašoj predstavi se „Mrzim" ponavlja kao refren.

Ta reč je postala refren i naših i njihovih života. Škole koje ta deca pohađaju odavno su postale fabrike mržnje. Kao i mediji koji, recimo, vašim i mojim novcem finansiraju istorijske falsifikate Radoša Bajića.
I, kada smo već kod Ravne gore, u predstavi Lost in Serbia glumci izgovaraju originalan tekst zakletve četničkog vojvode, Tomislava Nikolića, koji se, pre nego što je po stare dane prihvatio evropske vrednosti i završio fakultet, zakleo da će se zalagati za stvaranje velike srpske države na Balkanu. Ta zemlja – čije je granice crtao zajedno sa svojim stranačkim šefom, Vojislavom Šešeljem i aktuelnim prvim potpredsednikom Vlade, Aleksandrom Vučićem – obuhvatila bi sve „srpske teritorije". Da, ali čija su deca za to ginula?!

Novinar Vremena, Stojan Cerović, ljude o kojima govorite nazvao je „dobrovoljnim davaocima tuđe krvi".
Oni to i jesu... Kada sam glumcima u predstavi Lost in Serbia rekao da naprave spisak javnih ličnosti čiji je uticaj na društvo loš i poguban...

Glumci su pravili spisak?
Jesu. U tom smislu, moji saradnici i ja smo bili puki medijatori.
Sećam se da je, kada smo se dotakli uloge Srpske pravoslavne crkve, dečak od sedamnaest godina doslovno pobesneo.
„Kako patrijarha nije sramota da, komentarišući gej populaciju, kaže - čega se pametan stidi budala se ponosi?!" – pitao je. „Istovremeno, patrijarh ćuti i o Pahomiju i o Kačavendi i o Peranoviću koji ljude ubija lopatama. Kakvo je to licemerje!"

Šta ste mu odgovorili?

Rekao sam da ćemo njegovo pitanje uneti u predstavu; pored toga, složio sam se da postupci vladika i sveštenika SPC radikalno demantuju sve ono što patrijarh javno izgovori. Moram da priznam da mi je od svega bilo najteže da odgovorim na pitanje zašto institucija kakva je SPC, uprkos brojnim skandalima, i dalje uživa toliku popularnost među građanima ove zemlje; odakle joj ta nekontrolisana moć; zašto je čovek koji pošteno zarađuje novac dužan da izdržava sveštenstvo SPC? A da pritom - kao ja, recimo - još i nije vernik.

Niste vjernik; vi ste - komunista?
Jesam.

Šta danas znači biti komunista?
Znači imati imperativ zajedničkog dobra, truditi se da društvo u kome živite napravite boljim i poštenijim... Predstavu Lost in Serbia bi trebalo tumačiti kao radikalan poziv u tom smislu.
Kada sam pre nekoliko godina u Budimpešti, po Aristofanu, radio predstavu Pravda, vlast je preuzimala ekstremna desnica.


Nastavak teksta možete pročitati u sedmom broju štampanog izdanja "Nova Ekonomija"

Komentari

  Dodaj komentar
  • Nema komentara

Ostale vesti