Dušan Vujović, ministar privrede

Ili ćemo sad da skočimo, ili nikada

Sada je prioritet da donesemo zakone o privatizaciji i stečaju, da rešimo breme prošlosti. Paralelno objavljujemo šta očekujemo od javnih preduzeća. Novi Zakon o javnim preduzećima će verovatno izaći u septembru, a do kraja godine očekujemo da dobijemo programe poslovanja u novom formatu za 2015. godinu. Ključni deo ovih programa će biti merljivi pokazatelji poslovanja. Od januara krećemo sa konkursima za profesionalni menadžment koji će te ciljeve moći da ostvari, kaže za "Novu ekonomiju" ministar privrede Dušan Vujović


Da vas prvo pitam o Zakonu o privatizaciji, koji sa Zakonom o stečaju ulazi u javnu raspravu. Većinom je privatizacija završena, za koga je onda ovaj zakon bitan?
Po zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, privatizovano je 2.288 preduzeća, mnoge privatizacije su uspele, a u manjem broju slučajeva ugovori su raskinuti. Ta preduzeća danas se nalaze u portfoliju Agencije za privatizaciju zajedno sa preduzećima kod kojih privatizacija nije ni započeta, ili još nije okončana. Od 584 preduzeća na spisku Agencije, 161 preduzeće je u statusu restrukturiranja koji ih štiti od redovnog stečaja i svih drugih izvršnih postupaka. Ustavni sud je u novembru prošle godine doneo odluku da je ovakav vid zaštite neustavan. Poslednjim izmenama postojećeg zakona o privatizaciji rok ove zaštite prolongiran je da bi se završio proces privatizacije po  novom zakonu.
Javna rasprava novog zakona pocela je 26. juna, sa planom da se završi do 14. jula i da zakon bude donet u Skupštini Srbije do kraja sledećeg meseca. Plan je da neposredno po stupanju na snagu novog zakona Agencija za privatizaciju uputi poziv potencijalnim investitorima da u roku od 30 dana dostave pisma o namerama u vezi sa privatizacijom preduzeća iz portfolija Agencije.
Ovo je poslednja šansa da izađu iz ovog neodrživog položaja koji traje godinama i da nađu resenje za svoje poslovne probleme.

Ali država im je to dozvoljavala i u tome pomagala.

Država u svemu tome plaća veliki ceh. Možda se svojevremeno prećutno sa tim saglasila, ali danas je jasno da to više nije održivo. Naime, prema našim procenama, zasnovanim na analizama Svetske banke, ukupni troškovi ovih preduzeća dostižu 800 miliona dolara godišnje, uključujući kako direktne efekte na budžet, tako i indirektne efekte propuštenog rasta društvenog proizvoda.

Ako ta preduzeća već decenijama nisu ništa uradila, koliko je realno očekivati da sada počnu da rade, nađu kupca, ili im svima sledi stečaj?
Mislim da će se posle ovog poziva na uzbunu, svi potruditi da pronađu neko rešenje. Nezavisno od razloga koji su doveli ova preduzeća u teškoće, krajnje je vreme da se sve zainteresovane strane, poverioci, država, radnici i menadžement, probude i zajednički potraže rešenja, ma koliko ona bolna bila. U najgorem slučaju, preduzeća će ući u redovan proces stečaja.

Ali šta se sad promenilo?
Ključna promena je da sada postoji politički konsenzus i rešenost da se istraje u rešavanju ovog problema. Novi Zakon o privatizaciji je upravo korak u pravcu nalaženja ovih rešenja na osnovu jasno iskazanog programa i namere investitora.

A ko procenjuje taj program, ministarstvo?
Inicijalnu ocenu programa i predlog modela, metoda i mera privatizacije predlaže Agencija za privatizaciju, a usvaja Ministarstvo privrede.
Ovaj zakon nudi mogućnost predlaganja višestrukih rešenja koja najbolje odgovaraju potrebama preduzeća u restrukturiranju, investitora i svih zainteresovanih strana. Suština kredibilnog programa je postojanje tržišta,  tehnologija, kvalifikovane radne snage i menadžmenta, na kojima se gradi interes potencijalnih investitora.

A ona koja nemaju takav program, idu u stečaj?
Da. Prema odredbama izmenjenog Zakona o stečaju, koji nudi transparentnu, bržu i jeftiniju proceduruu stečaja, koja uvažava interes svih strana, uključujući poverioce.

Šta je to u novom zakonu što povećava šanse za uspeh privatizacije?
Ključne mere kojima se priprema i olakšava privatizacija su finansijska konsolidacija (odnosno preuzimanje dugova), otpis dugova i konverzija dugova u kapital. Ove mere mogu se primeniti samo kao deo kredibilnog programa privatizacije. U prethodnom konceptu privatizacije država nije na pravi način raspolagala svojom imovinom. Primeri za to su privatizacije u kojima je prvo veštački spuštana vrednost preduzeća koje je prodavano po nerazumno niskoj ceni. Novi vlasnik je često samo prodajom zaliha mogao da nadomesti prodajnu cenu. Potom je, mimo zakona i ugovora, otuđivao fiksnu imovinu i na kraju, u saradnji sa bankama, višestruko zaduživao preduzeće sa tako okrnjenom aktivom.


Nastavak teksta možete pročitati u dvanaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara