Stav Milana Vučkovića

Srljanje u Evropu sa fantomskim firmama i balkanskim zakonima

Podnaslov ovog teksta je kratak ali u njega, realno, može da stane čitavo tuce knjiga sa brojnim primerima na temu „prilozi za upokojenje ostatka srpske privrede". Naime, upravo o tome su autentični predstavnici iz struke i realne privrede (one koja izdržava budžet Srbije plus armiju zaposlenih u više stotina javnih preduzeća) otvoreno govorili pred brojnim novinarima na okruglom stolu početkom oktobra u organizaciji „Mreže za poslovnu saradnju" (BSN) na temu: „Kako sprečiti malverzacije i zaštititi investitore i poverioce". Kuriozitet ovog događaja je u tome što su se među brojnom publikom našli i predstavnici inostranih privrednih komora i kancelarije EU u Srbiji, a da je od strane državnih organa na ovaj za privredu bitan događaj stigao samo jedan častan izuzetak: direktor Uprave za sprečavanje pranja novca.


Nje, naravno, došao niko od onih koji su morali tu da budu, a koji su pravovremeno pozvani: iz ministarstva finansija, ministarstva privrede, NBS i Poreske uprave. Svi oni kolektivno tog dana su u vreme održavanja okruglog stola imali „preča posla". I taj „preči posao" je bio toliki da niko od brojnih pomoćnika, savetnika i ostalih državnih levih smetala, od svojih brojnih obaveza u vlastitom doprinosu reformisanja srpske privrede, nije našao za shodno da dođe na ovaj skup. Dakle, šta je to za državne službenike iz nabrojanih institucija bilo toliko važnije da nisu hteli da čuju ono čime prioritetno treba da se bave u svojim svakodnevnim poslovnim aktivnostima?

Pri kraju događaja jedan gost je dao, možda, pravu dijagnozu odnosno razlog nedolaska državnih birokrata: „Da imaju sposobne kadrove koji bi znali da odgovore na sva ovde postavljena pitanja, oni bi došli". I ovakva (pr)ocena u potpunosti je kompatibilna sa osnovnim rezultatom ankete Nemačko-srpskog privrednog udruženja (DSW) početkom ove godine, koji je stao u jednu kratku rečenicu, tj. da Srbija najčešće sama sputava sopstveni razvoj. Međutim, u svetu srpske politike, koja kreira i generiše sve probleme ovdašnje privrede, postoji staro dobro pravilo kojeg se državni administratori drže kao pijan plota: privid opšte normalnosti umiruje savest i podsvest.


Konstanta poslovne nesigurnosti

Na okruglom stolu predstavnici domaćih kompanija-proizvođača skrenuli su pažnju na konstantu decenijske poslovne nesigurnosti. Zoran Ilić, suvlasnik i direktor kompanije Biomelem, koja više od 25 godina posluje na domaćem tržištu, izjavio je u svom iskrenom nastupu da se gubici usled prevara tokom postojanja kompanije mere stotinama hiljada nemačkih maraka, potom i evra i da je osnovni krivac loša regulativa koja nikada nije omogućavala razvoj malih preduzeća. Napomenuo je da u Srbiji postoje male firme koje proizvode vrhunske proizvode, ali da država mora da prepozna kompanije koje imaju kvalitet, kapacitet i kontinuitet i shodno tome da ih zaštiti od nesavesnih učesnika na tržištu.

Konsultant „Mreže za poslovnu podršku" Dragoljub Rajić naveo je da je od 2008. godine do danas zabeleženo skoro 20.000 prevara od strane fiktivnih firmi koje su naručivale robu koju potom nisu plaćale. Ukupna šteta po ovom osnovu procenjuje se na 255 miliona evra. Pritom, zaštita prevarenih firmi gotovo i da ne postoji. Dokaz tome je da je u samo 2,8% slučajeva oštećena strana  uspela da nadoknadi štetu. Ostali su mogli samo da plaču, čupaju kosu ili pokušaju da na neki način prevaziđu problem i nastave da posluju, uz rizike i dalju neizvesnost. 

Blagoje Novićević, predstavnik Saveza računovođa i revizora Srbije, izjavio je kako malverzacijama u privredi pogotovo pogoduju loši finansijski izveštaji, kao posledica lošeg Zakona o računovodstvu koji je donet 2013. godine, a koji je udaljio računovodstvo u Srbiji od međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja. Zbog toga, napomenuo je, nije ni čudno što strani ulagači u Srbiji dolaze po intervenciji državnog autoriteta, a ne na osnovu realnih finansijskih izveštaja, čije osnove  predstavljaju bilans stanja i bilans uspeha.

Međunarodni standard propisuje da normalan bilans stanja ima 30 pozicija, a ovaj naš sada ima čak 137. Za bilans uspeha, prema međunarodnom standardu, dovoljno je 34, a naš zakon propisuje 97 pozicija. Novićević i čitava računovodstvena branša u zemlji sa pravom se pitaju kome je, uopšte, sve ovo potrebno? I ko su ti „stručni autoriteti" iz države koji su pisali ovakav nakaradni zakon? To niko do danas nije mogao da sazna.


Nastavak teksta možete pročitati u petnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara