Kvadrat kao na Menhetnu

Nakon nešto više od godinu dana primene izmena i dopuna Zakona o porezu na imovinu, poreski obveznici ukazuju na niz nelogičnosti zbog kojih su nekima od njih godišnje obaveze po tom osnovu uvećane deset puta. Ima onih koji plaćaju i 20 puta veći porez na imovinu nego 2013. godine

Agencije su prenele jednu bizarnu vest iz unutrašnjosti (17. februara), koja glasi: „U filijalu Poreske uprave na gradskom šetalištu u Čačku ušetao je jazavac, pa su poreznici bili primorani da pozovu lovce u pomoć”. Ovog jazavca niko neće, kao u poznatom delu Petra Kočića, tužiti sudu, ali u poslednje vreme poreski obveznici su ti koji se žale na visoke iznose poreza na imovinu, čak i do deset puta veće nego ranijih godina. I to u vreme kad cene nekretnina padaju, a kupaca nigde nema. Tako onaj ko ima nekretninu, upada u zamku kao čačanski jazavac – niti može da proda nekretninu, niti može da plati novi porez.

Za obračun poreza na imovinu nadležna je lokalna samouprava. U epicentru Beograda ima primera gde vlasnici kancelarijskog prostora treba da plate porez na imovinu i do dvadeset puta veći nego što je bio pre novog obračuna. Preciznije, 1. januara prošle godine stupio je na snagu novi zakon, odnosno izmene i dopune Zakona o porezu na imovinu.

Istovremeno, ukinuta je naknada za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta i opštine sada preko poreza na imovinu pokušavaju da nadoknade nedostatak novca u  budžetima, koji su izgubile ukidanjem te takse. Iako su privrednici oslobođeni plaćanja jedne takse, desilo se to da preko poreza na imovinu danas plaćaju više nego dok je ta naknada bila na snazi, ocenjuju u Uniji poslodavaca Srbije. Ipak, u svemu tome važno je reći da su firme koje su u poslovnim knjigama vodile knjigovodstvenu vrednost nekretnina, pre izmena Zakona plaćale nerealno nisku cenu na ime poreza na imovinu. Ni to nije bilo u redu.

Zbog toga je ekonomska javnost i pozdravila tadašnje izmene propisa koje podrazumevaju računanje tržišne vrednosti objekta. Međutim, godinu dana posle primene novog obračuna poreza na imovinu uočene su nelogičnosti i nove nerealno visoke stope poreza, a na to ukazuju i poslodavci i poreski stručnjaci.

Stopiran rad

Nedavno, na početku konferencije u Institutu za tržišna istraživanja (IZIT) predstavnici Instituta saopštili su da će posle 12 godina obustaviti izveštavanja o tržišnim kretanjima, jer Institut ne može da plaća novi porez na imovinu. Sada plaćaju 22 puta više nego prilikom obračuna knjigovodstvene vrednosti. Institut se nalazi u Dečanskoj ulici, u centru Beograda, i vlasnici su plaćali porez na imovinu 40.000 dinara u 2013. godini, da bi na kraju 2014. godišnje obaveze po tom osnovu skočile na 900.000 dinara. Dragana Kanjevac, savetnica Instituta, slaže se da je 40.000 dinara po ranijem obračunu bilo malo, ali da je sadašnji iznos koji treba da plate nerealno visok.

 „Država nam obračunava porez računajući da kvadrat u ovoj zgradi vredi gotovo 4.000 evra, kao da je zgrada na Menhetnu. Plaćamo kao da se nalazimo u ekstaluksuznom prostoru, pri tome amortizacija nije uračunata. Inače, zgrada je izgrađena 1962. godine”, kaže ona.

U Ministarstvu finansija kažu da je Zakonom predviđeno da lokalne samouprave utvrđuju stope poreza na imovinu, pri čemu ne mogu obračunati više od zakonski propisanih, ali mogu biti niže od njih. „Koliko će stopa poreza iznositi, određuje skupština lokalne samouprave, kako bi poresko opterećenje na svojoj teritoriji učinila optimalnim”, kažu u Ministarstvu. Dakle, prema važećem zakonu, jedan od glavnih pokazatelja za obračun vrednosti imovine je zona u kojoj se imovina nalazi, a koju definiše lokalna samouprava. Prema tome, osnovica poreza na imovinu utvrđuje se tako što se računa prosečna cena kvadrata u određenoj zoni u kojoj se nalazi nekretnina. Da bi se utvrdila prosečna cena, potrebno je da opština utvrdi zone, prema kriterijumima: komunalna opremljenost, saobraćajna povezanost sa centralnim delovima lokalne samouprave, odnosno sa radnim zonama. Opštinske i gradske vlasti dužne su da utvrde najmanje dve zone, dok maksimalan broj nije ograničen.

 Kako god bilo, u oglasima za prodaju nekretnina ne postoji nijedna koja se prodaje po ceni od 4.000 evra po kvadratu, uključujući i nove i prvoklasno opremljene. Izuzeci su samo par „pametnih zgrada“, ali je, kažu agenti za nekretnine, pitanje koliko se i tamo kvadrat zaista plaća, a koliko je u pitanju marketing.

Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“