Seoba naroda ili najezda varvara

Iako kriza traje mnogo duže, tek poslednjih mesec dana svakodnevno pratimo situaciju na terenu. Nažalost, izveštavanje se najčešće svodi na senzacionalističke vesti sa snažnim emotivnim efektom: slike malog Ajlana, mađarske novinarke koja šutira izbeglice, policajca iz Preševa koji drži sirijskog dečaka itd. 

Međutim, izbeglička kriza je vrlo ozbiljna i imaće ogroman uticaj na celu Evropu. Stoga je neophodno razmišljati dugoročno i naći adekvatne odgovore. 

Iz Pariza pratim dešavanja kako u Francuskoj, tako i u zemljama srednje Evrope. Razgovarala sam i sa dosta prijatelja, pre svega iz Češke, Slovačke i Mađarske. Bila sam poražena argumentima ljudi koji su i sami imigranti, poreklom iz zemalja iz kojih se tokom 20. veka masovno odlazilo zbog teške situacije. 

Evo tri najčešća argumenta onih koji su protiv prihvatanja izbeglica: 

Autor ove rečenice koja je već postala poslovična u Francuskoj (doduše, izgovara se sa ironijom) je francuski političar Mišel Rokar. Izgovorio ju je 1989. godine i nakon toga je u više navrata pokušavao da objasni kako je hteo da kaže da Francuska ne može da prihvati „svu bedu sveta“, ali „mora da prihvati svoj deo bede“. Objašnjenje nije zvučalo ubedljivo, pa je  g. Rokar ostao upamćen po prvom delu rečenice. 

Ovaj argument je zanimljiv ne samo zato što pokazuje „umor“ velikih zemalja koje su već dovoljno dugo primale „svoj deo bede“, već i to da ljudi ne prave razliku između migranata koji su došli pre nekoliko godina ili decenija i žrtava današnje krize. Naime, ljudi ne prave razliku između izbeglica i migranata. 

Izbeglice napuštaju svoju zemlju zbog realne opasnosti, dakle prisiljeni su. Za razliku od njih, ekonomski migranti napuštaju svoju zemlju zbog loše ekonomske situacije i želje za boljim životom. U Francuskoj se od ekonomskih migranata često pravi bauk i desnica koristi imigraciju kako bi privukla što više glasova ekstremne desnice. Tema imigracije sve više služi za pozicioniranje pred predsedničke izbore koji se održavaju 2017. godine. 

Nikola Sarkozi je nedavno izjavio Figarou kako Francuska nema više mogućnosti da prima nove ekonomske migrante i da stoga mora da vrši oštru kontrolu. To od Sarkozija ni ne čudi: za vreme njegovog poslednjeg mandata, nekoliko meseci pre predsedničkih izbora 2012. godine, Klod Geon, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, doneo je ukaz koji je znatno otežao stranim studentima stupanje na francusko tržište rada. Ukaz je imao za posledicu odlazak brojnih školovanih kadrova iz Francuske. Sarkoziju to nije pomoglo da osvoji izbore 2012. godine, ali čini se da se on, u nadi da će postati zvaničan predsednički kandidat, uz pomoć istog diskursa polako zagreva za reprizu 2017. godine. I to u kontekstu rastuće ksenofobije i uspona Marin le Pen i Nacionalnog fronta.  

Većina ljudi koji trenutno prolaze kroz Srbiju su poreklom iz zemalja koje su već godinama zahvaćene sukobima. I pre nastanka Islamske države, skoro svakodnevno smo slušali o sukobima i bombaškim napadima u kojima gine po stotinak ljudi.  Stoga nije sporno da ove ljude treba zvati izbeglicama, a ne migrantima. 

Međutim, upotreba ove reči je i dalje stidiljiva, jer ona povlači pravnu i moralnu odgovornost: prema Ženevskoj konvenciji iz 1951. godine, izbeglice se ne smeju vraćati u svoju zemlju sve dok je opasnost i dalje prisutna. Pored opšteg manjka političke volje da se ovim ljudima pomogne, zapanjujuće je i generalno odsustvo empatije, posebno u zemljama srednje Evrope i Francuske. Zašto je to tako?

U prevodu: „Sit gladnome ne veruje“. Ljudi čije države već decenijama nisu imale rat na svojoj teritoriji teško mogu da se sažive sa ljudima koji beže od rata. A to je slučaj sa većinom evropskih zemalja. Stoga je za javno mnjenje reč o ekonomskim migrantima koji ne beže od rata, već hoće bolji život i povlastice koje pruža Evropa. Ti ljudi „na našoj grbači“ hoće da žive svoj „evropski san“. I to u vreme ekonomske krize koja preti da uništi evropski projekat. Zanimljivo je da su među najvećim protivnicima stanovnici srednje Evrope, koji su nekada i sami bežali iz svojih zemalja u zapadnu Evropu. Ivan Krastev iz Centra za liberalne strategije u Sofiji ovakav stav Mađara, Čeha, Poljaka i Slovaka objašnjava opštim razočaranjem u rezultate tranzicije i strahom od toga da neće moći da pomognu drugim ljudima jer ni njima nije pružena dovoljna pomoć.

Slovački dnevni list SME svakodnevno objavljuje vrlo zanimljivo karikature o izbegličkoj krizi. Na jednoj od njih, objavljenoj 31. avgusta, „običan“ Slovak leži ispod drveta i poručuje arapskoj porodici koja prolazi pored njega: „Moj ste posao došli da uzmete?“