Prvo se omakne, posle se osladi

Ovde dolazimo do javnog mnjenja povodom trougla i propratnih akcija. Primera radi, kad znaš da tvoju drugaricu vara muž ili dečko, šta ti je činiti? Da li joj po svaku cenu reći, iz ženske solidarnosti? I pomoći joj da se osveti? Ili samo zabrinuto u sebi coktati? Većina nema dileme, već odmah „otkuca”. Muškarac u sličnoj situaciji obično neće da „prlja ruke”

Ljubavni trougao je stvar stara koliko i ljubav i sigurno arhaičnija od brakova. Brak je oruđe uređenja društva i nažalost, tek se sporadično poklopi sa odlukom srca. Često se bazira na ekonomskim razlozima, ili stavu „da je vreme” za udadbu/ženidbu. I naravno, apelu „da biološki sat otkucava”, kada se vrši pritisak iznutra i spolja, sve do „kapitulacije“. Do potpisivanja presudnog sporazuma.

Još ređe ljubav traje „dok supružnike smrt ne rastavi”, kako se kaže u bračnom zavetu. Jer u jednom trenutku, veza postaje navika. Bliskost zasnovana na kolotečini, na podeli dužnosti. Ponekad i na buđenju kraj partnera uz pomisao – uf, još si ovde! Nema pogubnijeg pratioca emotivnih relacija od dosade.

Jer, srce traži uzbuđenje, pa kako nekog kriviti kad posegne za nekim sa strane? Ako se otme kontroli, čemu je preljuba sklona, ona može da razbije osnovnu ćeliju društva. Ako li se drži pod uzdama, nije ništa osim fizike. Ili biohemije, jer ipak je to stvar hormona – testosterona, estrogena i progesterona. 

Eto i broj osnovnih izlučevina polnih žlezda poklapa se sa brojem strana najjednostavnije mnogougaone geometrijske slike, kojom se obično opisuje komplikacija u bazičnoj vezi. Opisana u filmovima i romanima, opevana u tužnim kafanskim pesmama, a pre toga, bar jednom u životu iskustveno proživljena, u mnogo, mnogo slučajeva.

Uzmimo prvo kao primer za razmatranje najklasičniji slučaj: muž, žena i ljubavnica. Tipičniji, jer ipak živimo u patrijarhatu, ma kako u većini, žena „cimala“ za dvoje. Uprkos emancipaciji i Klari Cetkin, žene su mahom zadužene za očuvanje gnezda. U svakom smislu, od kuvanja, pranja, peglanja, preko brige o deci, do zarađivaja, pa kad da stigne još i da se „švalera”?

Ima gomila legitimnih supruga koje misle: neka on radi šta hoće, samo dok donosi makar kakve pare i posebno, dok ona ne sazna za neverstvo. Drugi o tome mogu da šuškaju, tračare, ali bolje im je da drže jezik za zubima u prisustvu „prevarene”. Ovakve će to spremno istaći pred gomilom sveta ( recimo, na slavi) da upozore i njega i ostale na nužnost diskrecije.

Ima i žena što kad posumnjaju – plaču, histerišu, prete samoubistvom… pa dobiju bedne ostatke emotivno ucenjenog, duševno podeljenog mužjaka. Ili lažne zakletve o vernosti. Brak se onda kotrlja do prve (tj. druge) opasne krivine, pa ispadne iz šina, ili se ponavlja scenario histerije i ucena.

Postoje i prilično malobrojni slučajevi kad žena da pristanak za vanbračne avanture svog čoveka. To se obično dešava iz njene (naivne) vere da će „sveža krv” da popravi uparložene odnose. Ljubav koja još uvek tinja i slična je navici, takve dele od pomisli o razvodu. Istutnjaće se, one smatraju, pa će se dovući domu svome kao zalutalo kuče. Vade se često i na decu, al’ biće da ih je sramota  da se rastave. Patrijarhalno vaspitanje i ovde ispoljava svoje rigidno obličje.

A šta ako se on zaljubi – o tome isprva ne razmišljaju. Sigurne u sebe, bračnu  instituciju i blagoslovenu inerciju.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdevetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“