Razgovor: Tamara Nikčević i Lazar Stojanović

Iako predsjednički izbori u Srbiji još nisu ni raspisani, stotinu javnih ličnosti – profesora univerziteta, pisaca, reditelja, glumaca, novinara - početkom decembra potpisalo je javni apel u kojem se od zaštitnika građana Saše Jankovića traži da se, kao nestranačka ličnost, kandiduje na predstojećim izborima za predsjednika Republike. Jedan od potpisnika tog apela bio je reditelj i publicista Lazar Stojanović, koji je, kaže, "uzimajući u obzir činjenicu da u Srbiji postoji opasna nekoordinisanost opozicije, što onemogućava delotvornu političku borbu protiv režima Aleksandra Vučića”, u zaštitniku građana prepoznao ličnost koja bi postojeće stanje barem donekle mogla da popravi. 

Može li se, gospodine Stojanoviću, ovdje išta popraviti ako već najmoćnija politička ličnost u državi, premijer Aleksandar Vučić, svoje političke protivnike naziva "neprijateljima države i naroda”?

Jezik kojim se Vučić obraća javnosti veoma je opasan. Da smo u Staljinovom SSSR-u, čovek kojeg bi na taj način etiketirala politički najmoćnija ličnost u državi sigurno bi bio ubijen. Iako živimo u miloševićevskom sistemu, premijer Vučić se za sada ipak zadržava na blaćenju političkih protivnika, na diskreditovanju njih lično, na hajci koju protiv njih sprovodi putem kontrolisanih medija. Zanimljivo je, međutim, da Vučić obično negira da je bilo kada i bilo gde bilo koga verbalno napao. Nikada o tim ljudima nisam rekao nijednu ružnu reč, tvrdi on, optužujući opoziciju da zapravo ona blati njega, da ga vređa, da ga mrzi i slično. Naravno, ovakav način ophođenja viđali smo i viđamo u svim autoritarnim režimima.

U kojim?

U svernokorejskom, na primer. Pored toga, to je bila uobičajna retorika u Albaniji Envera Hodže, u Staljinovoj Rusiji, u Hitlerovoj Nemačkoj, gde je vlast svoje političke protivnike etiketirala, nazivala ih pogrdnijim imenima, ne libeći se ni najbezočnijih kvalifikacija. Ne tako davno, sličnim načinom javne komunikacije ponosili su se i četnici Vojislava Šešelja. To je njihov rečnik. Kao što je to bio rečnik i režima Slobodana Miloševića, u čije je vreme Politika objavljivala čuvene Odjeke i reagovanja. E, iz tog miljea, iz takve uvredljive i slabo pismene a mnogo lažljive propaganda, izašao je i Aleksandar Vučić, u čijim se javnim nastupima primećuju izrazito velike oscilacije. Naime, tokom svojih čestih obraćanja novinarima, premijer je po pravilu prvih nekoliko minuta izrazito miran, koncilijantan; govori upola glasa, deli komplimente, ponaša se kao ono đače iz prve klupe uvek spremno da da pravi odgovor na pravo pitanje. Međutim, ne lezi vraže: budući da mu je fitilj veoma kratak, premijera i najmanja novinarska opaska lako izbaci iz koloseka, što se najpre manifestuje upadljivim izlivom besa, da bi, nakon svega nekoliko sekundi, priča prešla u ličnu ravan. Tako "vi nećete naše čokoladice” prevedeno na Vučićev jezik znači ne puki napad na sve srpsko, nego je to zapravo napad na premijera lično. Navedeni model prisvajanja odijuma i pretnji usmerenih šire ili na nešto sasvim drugo, koji od Vučića čujemo ne ređe od dva puta nedeljno, odmah prihvataju njegovi savetnici, saradnici, prijatelji, botovi i trolovi, koji nastavljaju da razrađuju zadatu temu. Tako ispada da je incident sa Vučićevim bratom zapravo napad na premijera lično; kad padne helikopter, i to je upereno protiv Aleksandra Vučiča; kada istražujete Savamalu, cilj te istrage je, naravno, rušenje premijera, a njegov lični tabloid provalio je i državni udar (ne kažem da je Vučić to poručio, ali nije ni kaznio, ni lično ukorio; upravo kao ni u slučaju Savamala). 

Iako se, verujem, većina sa mnom ne bi saglasila, moram da kažem da u načinu na koji koristi medije Vučić pokazuje iznenađujuće slabo snalaženje.

Slabo snalaženje?!

Naravno. Na primer, kada god se pojavi na televiziji, posebno u intervjuima, Vučić, čak i kada mu voditelj naglasi da je došlo vreme da odjavi emisiju, uvek ima da kaže još nešto što mora da iritira pre svega novinara i tehničko osoblje, ali i gledaoce. Zašto baš svaki put on ima potrebu da tih poslednjih nekoliko sekundi iskoristi da bi ponavljao kako nam ide odlično, kako je Srbija "lider u regionu”, kako su nam privredni izgledi odlični?! Ako se već bavite medijima, morate znati da u javnim nastupima nikada ne smete biti neumesni, privatni, nametljivi ili dosadni. Inače propada sve ono što ste možda valjano pripremili da objavite.

Premijer je možda dosadan vama, ali, sudeći po rezultatima izbora, ne i većini građana. 

Zar niste primetili da se sve više onih koji gledaju Vučićeve televizijske nastupe smeje, tvrdeći da je "premijer opet pao u amok”? To emocionalno raspadanje pred kamerama gledaocima ne može da prija; podseća ih na Vučićevu radikalsku prošlost, na vreme kada je vikao, pretio, vređao. A Aleksandar Vučić, koliko znam, svoju noviju političku karijeru gradi na tezi da je politika koju zastupa mnogo drugačija od one koju je zagovarao u vreme dok je bio desna ruka Vojislava Šešelja.  Naravno, dodatni problem je ako je takvo Vučićevo ponašanje smišljeno.

Da li je smišljeno?

Možda pogrešno tumačim njegov jezik tela, ali mi se čini da premijer u ta jaka ispoljavanja stavova i osećanja upada spontano. Ima stvari koje se ne mogu kontrolisati, znate… Drukčije to izgleda kad Vučić svoj nastup osmisli. Tada obično maše papirima, preti, glumi nadmenu strogost ili je upadljivo smiren, a sve to radi kao glumac koji pokazuje osećanje ne proizvodeći ga, te se vidi da je predstavu pažljivo pripremao. Međutim, u najvećem broju nastupa je sasvim dobar, ponekad bolji od mnogih. Na kraju, ne misli da su javni nastupi među najozbiljnijim problemima koje proizvodi njegova vlast.