NOVA VLADA – KAKO DALJE?

U trenutku pisanja ovog teksta ne zna se zvanično ko će sastaviti novu vladu i kakav će biti njen sastav. Čak se pomišlja i na nove izbore jer kod nas je demokratija toliko uzela maha da mi jednostavno ne možemo bez izbora svakih godinu-dve. 

Nesporna je činjenica da će nova vlada naslediti neke povoljne parametre kao što su niska inflacija, stabilan kurs, smanjena nezaposlenost, veća pokrivenost uvoza izvozom, bolja situacija u putnoj infrastrukturi, efikasnija administracija i, generalno, nešto bolji uslovi privređivanja.

Ali mislim da je jednako nesporna činjenica da tranzicija i restrukturiranje nisu dovršeni, da još uvek postoji prevelik broj ekonomskih bolesnika (primeri su Bor i Resavski rudnici), da su javna preduzeća daleko od željene efikasnosti, da je javni dug gotovo dva puta veći od zakonom dozvoljenog, da je odliv mozgova među najvišima na svetu, da su siva ekonomija i korupcija prilično iznad onih u zemljama sa kojima se najčešće poredimo.

Šta bi to nova vlada, bez obzira na njen sastav i trenutak preuzimanja obaveza, trebalo da radi? Naravno, pod broj jedan da konsoliduje ostvarene rezultate i od kratkoročnih pretvori ih u dugoročne. Da dovrši restrukturiranje javnog sektora i reši se ekonomskih invalida što će, vrlo često, značiti njihovo gašenje. Nova vlada treba principijelno da izvuče „socijalu" iz proizvodnje i da je prebaci tamo gde joj je mesto – u raspodelu društvenog proizvoda. I da obrati posebnu pažnju upravo budućem rastu društvenog proizvoda. To je ključna determinanta događaja u narednom periodu.

Rast od oko 3%, dostignut prošle godine, dobar je u odnosu na prethodnih nekoliko godina, ali ne i u odnosu na buduća očekivanja i obećanja. Govori se o rastu ličnih dohodaka, penzija i ostalih primanja za desetak procenata. Odakle, ako je rast društvenog proizvoda samo 3%? Drugo, ako je stopa nezaposlenosti pala za gotovo deset procentnih poena, zašto rast društvenog proizvoda nije veći od 3%? Delimično zbog toga što smanjenje nezaposlenosti ne znači i automatsko povećanje zaposlenosti u istoj meri. Ljudi idu u penziju, odlaze u inostranstvo, ili u sivu ekonomiju. Da je kojim slučajem zaposlen jednak broj ljudi koji je skinut sa registra nezaposlenih to bi značilo da sa znatno većim brojem zaposlenih proizvodimo malo veći društveni proizvod. A to znači pad opšte produktivnosti i slabljenje konkurentskog položaja na svetskom tržištu, a posledično i izvoza.

Nama je potreban rast društvenog proizvoda od najmanje 5%, i to više godina zaredom, da bismo se izvukli iz situacije u kojoj jesmo. Da li je to moguće? Iskustva drugih pokazuju da jeste. Ima priličan broj zemalja u kojima je više godina zaredom ostvarivan visok rast društvenog proizvoda, a na prvom mestu je Kina sa četrdesetak godina rasta od 10 i više posto godišnje! Tačno je da ovakve stope postižu uglavnom zemlje u razvoju a ne razvijene zemlje Evrope i Severne Amerike. Ali mi smo upravo to: zemlja u razvoju, jer smo još uvek daleko od potencijala koje imamo.

Za brži razvoj neophodan uslov je povećanje udela investicija u raspodeli društvenog proizvoda. Sa sadašnjih 18% morali bismo dostići bar 25% na godišnjem nivou. Naši napori su dosad uglavnom bili usmereni na privlačenje stranih investicija, vrlo često sa potpuno neopravdanim subvencijama za zapošljavanje. Od stranih investicija ne treba odustati, ali treba više razvijati domaće, koristiti domaći kapital, kako materijalni (finansijski) tako i ljudski. Tako se bolje koriste domaći potencijali a profit ne odlazi u inostranstvo već ostaje u zemlji. 

Nekome će ovo možda zamirisati na period planske privrede iz vremena socijalizma. I tačno je, ima elemenata koji su (brzopleto) napušteni. Opet je Kina najbolji primer. Ali mislim da postaje vrlo jasno da ultra neoliberalizam ne daje željeno rešenje i da se ono može naći u hibridu ove dve strateške pozicije.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs