Čemu služi rekonstrukcija vlade

Ovako je išla cela stvar sa tom rekonstrukcijom Vlade Srbije:

Prvo se premijerka Ana Brnabić prenemagala pred novinarima da ne shvata dokle će da joj dosađuju pitanjima o rekonstrukciji vlade, kad ona o tome neće javno da govori. Čim je predsednik države okrenuo leđa i otišao u Ameriku, premijerka je pred te iste novinare izašla besna kao ris i izjavila da se ponašanje pojedinih ministara ne može više trpeti zato što su sujetni, ali i zato što „guraju svoju agendu", pa je „zamolila predsednika", u čijoj nadležnosti po Ustavu nije Vlada Srbije, da što pre razgovaraju o rekonstrukciji vlade koju ona vodi.
E sad, koju to „svoju" agendu mogu imati ministri koji su u vladu došli (valjda) zbog toga da ministruju u svojim resorima prema agendi države, premijerka nije objašnjavala. Ali nam je bar otkrila da neki ministri imaju i „svoju" agendu. Za one koji to nisu znali.
Dok čekamo da vidimo šta će predsednik države, koga kao pravnika ni Ustav ni zakoni uopšte ne opterećuju, da odluči o rekonstrukciji vlade, spekuliše se (bar) u dva pravca: da li je to Ana Brnabić iskoristila priliku da iznese šta joj je na duši, a to je da joj je dosta otvorenog ponižavanja koje trpi od pojedinih ministara, pre svega od Zorane Mihajlović, pa da tako izvrši pritisak na Aleksandra Vučića da joj omogući bar malo autoriteta, ili je od njega samo dobila zadatak da ovu temu ubaci u javnost da se „razradi" dok se on ne vrati.
Da je Ana Brnabić sama birala ministre, kao što uglavnom rade predsednici vlada, sad bi mogla i da ih zameni. Ali svi znamo da su njoj ruke vezane i da će iz vlade otići samo oni koje štiklira predsednik. Ali ni on sam, koliko god se trudio da se to ne vidi, nije sasvim autonoman u izboru ministara. Ima tu, hm, bočnih uticaja. Recimo, Zoranu Mihajlović bi takozvani „ruski uticaj" rado video izvan vlade. Pa i samu Anu Brnabić. Ali zato bi Ivicu Dačića takozvani „američki uticaj" takođe rado video izvan vlade. A i Aleksandra Vulina. Mada i sam zdrav razum bi, recimo, Vulina takođe rado video i izvan vlade i izvan domašaja javnosti u bilo kom obliku.
I šta sada imamo: ministar finansija Dušan Vujović, koji jedini odudara od ostalih ministara jer se dobro razume u resor koji vodi, odavno želi da ode, a od kraja prošle godine intenzivno, bar prema onome što se moglo čuti od „obaveštenih izvora". Zamenu će dobiti i ministar privrede Goran Knežević, iz zdravstvenih razloga. Svi ostali ima da se tresu, da li su „dovoljno dobro radili", da li „o njima govore njihovi rezultati" i ostalo iz repertoara koji ponavljaju kad ih neko pita da li očekuju da će i sami biti smenjeni. Da li će u grupi rekonstruisanih biti i ministar informisanja, sporta, ili neko treći, to nije bitno. Svako tu ima zadatak da odigra svoju ulogu, pokloni se i ode kad dobije znak.
Ono što je jasno, jeste činjenica da uopšte nije od značaja ko će ostati u vladi, a ko će biti rekonstruisan. Kao što nije važno ni da li će rekonstrukcije uopšte biti ili neće. Vladu vodi predsednik države Vučić, a ministri su samo njegova iskrivljena slika u ogledalu, kako je to opisao jedan ovdašnji analitičar. Niko od njih ne sme da ode čak ni na neku konferenciju ako im on ne dozvoli.
Svi oni su slika i prilika vladajućeg sistema vrednosti. Počev od premijerke kojoj nije ostavljeno ni toliko autoriteta da je bar ministri koje je „izabrala" ne kinje javno. Pa preko Ivice Dačića koji kao ministar inostranih poslova ne govori engleski, ali zato peva stranim gostima i zasmejava ih. Ili ministarke pravde Nele Kuburović koja je bez ikakvog autoriteta u struci. Ili ministra policije koji je toliko vojnik partije da svako ko je izvan te partije treba da strepi za svoju bezbednost. O Vulinu kao ministru vojnom nema šta ni da se govori. Nije moguće da se svi nabroje, a nije ni pravedno da se neki izostave.
U tom smislu, jedina svrha rekonstrukcije je novo zamajavanje javnosti, držanje tenzije i „mašine u pripravnosti" do jeseni, dok se ne ispostavi da su nam u stvari ponovo potrebni jedni lepi vanredni izbori. Zašto? Pa već će se naći neko obrazloženje. Dosadašnje iskustvo nas uči – što bude besmislenije, to će bolje da prođe.