Od britanskog plemstva do Abu Dabija

Naš poznati majstor – sarač Nikola Đuran nedavno se vratio iz Abu Dabija gde je pokazao kvalitet svojih proizvoda koji je rezultat zanatske i poslovne tradicije duge 90 godina, koliko je prošlo od osnivanja porodične saračke radionice „Đuran“ u Somboru. Susret dva sveta – najsavremenijih tehnologija i tradicionalnih zanata, na mađunarodnom Festivalu kulturnog nasleđa, najlepši je poklon u godini porodičnog jubileja, kaže po povratku, za „Novu ekonomiju“, majstor Đuran, koji je odabran da na tom festivalu predstavlja Srbiju.

„Doneo sam sertifikat o učešću s potpisom direktora Kalifa fondacije, koja je i jedan od najvećih investicionih fondova u arapskom svetu, a u Srbiji se za nju čulo i tokom poplava, kada je uputila pomoć. Abu Dabijem sam fasciniran, ponešto sam zaradio, ali su bitni kontakti koje sam uspostavio, što predstavlja temelj i za moj poslovni nastup, a na kraju i nove generacije su tu. Neka rade“, kaže ovaj cenjeni somborski zanatlija. Za njega je poziv iz Abu Dabija bio i „velika čast i obaveza, da u najboljem svetlu  i na najbolji način predstavim Srbiju i svoj zanat“. 

„Na licu mesta pravio sam sedla, oglavnike, što je lokalnom stanovništvu izgledalo veoma interesantno, a dopuštao sam im i da se sami oprobaju u zanatu. Sve to prolazi kroz smeh i pozitivna osećanja prema nama,  ali i prema državi iz koje dolazim“, objašnjava u intervjuu za na[ list Đuran. Dodaje da je poslednjeg dana privukao i potencijalno veoma dobrog kupca čiju je konjušnicu – ergelu sa 150 punokrvnih arapskih konja obišao pred polazak za Srbiju. U Abu Dabiju bio je, kao i ovde u zemlji, jedan od brojnih majstora koji u eri naprednih tehnologija i dalje daje sve od sebe da se  sačuvaju stari zanati i održe porodične tradicije. Nadaleko su ovi Somborci postali poznati još po Nikolinom ocu Jovanu Đuranu koji je odlazio na sajmove, radio za mušterije širom Evrope, dobijao priznanja, a od 1989. godine otišao u penziju i prepustio posao svom nasledniku. Veštinom je Nikola Đuran  stigao do engleskog dvora, gde su završili amovi izrađeni za Kraljicu Elizabetu II, a njegov naslednik sada do emiratskih prinčevskih palata. 

Ovaj sarač je u potpunosti nastavio tradiciju, u šta su se uverili i Arapi i njihovi gosti iz celog sveta, a i obezbedio naslednika radionice „Đuran“. Nikolin sin Darko uveliko pomaže u raznim poslovima, šegrtuje kod oca od sedme godine. Uverio se i on da od saračkog zanata, kako ga rade Đurani, danas može lepo da se živi u Srbiji, jer porudžbine stižu s raznih strana. Kako izgleda porodični biznis i koji su izazovi da se očuva tradicija, zadrži kvalitet i opstane kao preduzetnik u sferi starih zanata, otkriva majstor Nikola Đuran.

Nova ekonomija: Krenimo najpre od putovanja na kojem ste predstavljali Srbiju. Kako ste sve to bogatstvo UAR kao preduzetnik doživeli?

Nikola Đuran: Došao sam sa stereotipima o svetu koji nisam poznavao. Sve što sam čitao i čuo je pogrešno. Ljudi su susretljivi, prijatni, nasmejani, opušteni. Najčešća reč u poslovanju je „tomorrow“ ili na arapskom „bukra“, što mi je u početku veoma smetalo, ali posle nekoliko dana sam se navikao, shvatio da oni žive na taj način. Nigde ne žure, uvek kasne i žive život. Može im se. I ja sam tamo bio nasmejan, izgleda da se taj virus osmeha brzo  prenosi. Iako imaju ogromno bogatstvo i enormne plate, ljudi su obični, vole da se rukuju sa svima i uvek im je pitanje, uz osmeh naravno, „kako ste danas?“

NE: Koji je bio vaš interes kao preduzetnika na tom međunarodnom festivalu u Emiratima? 

Nikola Đ: Ne mogu da kažem da sam bio u Abu Dabiju zbog finansijskog interesa. Postoji i onaj druge vrste, upoznavanje novih ljudi, mentaliteta, kulture. Ipak, duhovno ispunjenje nekada treba staviti ispred materijalnog. Bio sam odsutan dva meseca i naravno da je posao trpeo kod kuće, ali nije sve u novcu. Iako sam preduzetnik, mada više volim da mi kažu da sam zanatlija, očekujem nove arapske klijente kojima mogu pružiti sve što oni očekuju. U Abu Dabiju ne postoji nijedna radionica saračkog tipa gde bi mogli po želji da naruče sedlo i prvo sam upravo prodao jednom ljubitelju konja i jahanja. Ne mogu da nabave ni oglavnik u određenoj boji, veličini, jer nemaju unikatnu proizvodnju. 

Nastavak teksta možete pročitati u 58. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.