Autorska prava na internetu ista kao u realnom svetu

Na mrežama predmet autorskih prava može biti sve što bi moglo biti i van mreža. Razlika je samo u formi. Da li je neko literarno delo odštampano kao knjiga ili je publikovano u digitalnoj formi na internetu nema uticaja na autorskopravnu zaštitu. Isto važi za dela vizuelne umetnosti ili muziku, kaže u intervjuu za „Novu ekonomiju“ Dragan Milić, advokat koji pruža usluge u oblastima autorskog prava i industrijske svojine, medijskog, internet i IT prava, uključujući zaštitu podataka ličnosti i pravno savetovanje vezano za implementaciju GDPR-a u poslovanje domaćih i stranih pravnih lica.

Autorsko pravo, kao pravna grana, kao i ovlašćenja autora i nosioca prava koja iz njega proističu tzv. autorska prava, konstituisani su prilično davno, da bi svoj globalni domet ostvarili donošenjem Bernske konvencije s kraja devetnaestog veka, koja i danas predstavlja bazu, taj tetraedar autorskopravne zaštite na kom aktu se zasnivaju drugi nacionalni i internacionalni propisi. Danas, svi ti akti zajedno predstavljaju pravni okvir u kome se kreću odnosi subjekata u prometu prava na autorskim delima. Promene forme i načina na koji se autorsko delo može saopštiti ili koristiti donose stalnu potrebu da se modeli za ostvarivanje autorskih prava prilagođavaju novim tehnologijama, medijima i sredstvima komunikacije.

Iako tradicionalno spora i rigidna, zakonodavna delatnost sa manjim ili većim zakašnjenjem pokušava da prati izazove i probleme koje donosi praksa. Tako da možemo reći da je odgovor – da, prilagođavaju se. Sad, da li su rešenja koja nude savremeni propisi dovoljno dobra i koliko i da li mogu biti bolja, drugo je pitanje i o tome se vodi diskusija na dnevnom nivou.

Iako je Direktiva o autorskim pravima na jedinstvenom digitalnom tržištu izazvala mnogo kontroverzi i različitih mišljenja, od velikih kritika pa do odobravanja, verujem da će se svi složiti da je trenutno stanje regulatornog okvira koji uređuje korišćenje autorskih prava na internetu nefunkcionalno i dugoročno neodrživo, odnosno da je neki novi propis bio neophodan. Međutim, da li će predmetna direktiva imati regulatorni kapacitet da reši goruća pitanja, to će pokazati vreme. Moramo razumeti da u kontekstu autorskog prava postoje dve interesne grupe. S jedne strane to su autori, izdavači i drugi proizvođači sadržaja, a sa druge to su njegovi korisnici kao i kompanije koje svoju zaradu baziraju na njegovoj što masovnijoj eksploataciji. Ovi prvi imaju velika očekivanja, dok veliki deo korisnika kritikuje direktivu jer će dovesti do ograničavanja protoka autorskih dela na mreži i samim tim učiniti ih teže dostupnim. Kritičari takođe ističu da članovi 11 i 13 vode direktnom ugrožavanju slobode interneta, odnosno cenzuri i nedopustivom automatizovanom odlučivanju o podobnosti sadržaja. Stav velikih kompanija kojima je nametnuta odgovornost je poznat i one su otvoreno lobirale protiv izglasavanja direktive u Evropskom parlamentu, koje se desilo 26. marta ove godine. Par dana nakon toga, 15. Aprila, predlog je izglasan i od strane Saveta ministara EU, čime je zvanično usvojen. Primena je odložena za dve godine, kako bi se subjekti na tržištu i korisnici interneta pripremili za nova pravila.

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.