Prvo da zaradim, ili da isplatim

Ne ulazeći dublje u (ne)kredibilnost ekonomskih prognoza državnih zvaničnika i pristrasnih ekonomskih analitičara koji ovakve prognoze podržavaju, tema koja je iz ekonomskog ugla daleko važnija je – da li plate u evrima u potpunosti rastu na ekonomski ispravan, tj. održiv način? Analiza koju smo sproveli u Kvartalnom monitoru pokazuje da to trenutno nije slučaj i da bi ovaj problem trebalo da dobije veću pažnju javnosti.

Zašto je baš ovo pitanje toliko važno verovatno najbolje ilustruje primer vanrednog povećanja penzija iz 2008, do kog je došlo usled političkih ucena PUPS-a, a ne usled odgovarajućeg kretanja ekonomskih fundamenata. Te 2008, penzije su imale dve redovne i dve vanredne indeksacije (povećanja) u ukupnom iznosu od čak 35%, koje ni izbliza nisu bile u skladu sa kretanjem privredne aktivnosti. 

Ono što se nedugo zatim desilo pokazalo je da u ekonomiji nema prečica i da se greške surovo kažnjavaju. Snažan rast ubedljivo najvećeg budžetskog rashoda (penzija) i to na početku svetske ekonomske krize bio je okidač urušavanja javnih finansija zemlje – koje se završilo tek sa bolnim merama fiskalne konsolidacije iz 2015. godine. 

Ni penzioneri nisu imali trajnu korist od vanrednih povećanja penzija, jer je nakon 2008. usledila decenija njihove niske indeksacije, zamrzavanja, pa čak i privremenog umanjenja. Rast cena od novembra 2008. do februara 2019. bio je 59%, a penzije su u istom periodu nominalno povećane za svega 28% – što ukazuje da su vanredna povećanja penzija iz 2008, bez odgovarajućeg ekonomskog utemeljenja, kao krajnju posledicu zapravo imala njihovo snažno realno smanjenje i dugoročan pad životnog standarda penzionera. 

Vratimo se sada na plate. Da bi povećanje plata u evrima bilo ekonomski utemeljeno, ono bi trebalo da približno prati realni rast produktivnosti privrede. Ukoliko plate u evrima rastu u skladu sa realnim rastom produktivnosti, zadržava se međunarodna cenovna konkurentnost privrede i ekonomija može da se razvija na zdrav način, po osnovu rasta investicija i neto izvoza. 

Ukoliko je, međutim, ovaj princip narušen, veći rast zarada u evrima od realnog rasta produktivnosti podstiče rast trgovinskog deficita i smanjuje atraktivnost ulaganja u razmenljive sektore privrede tj. pojavljuju se opasne makroekonomske neravnoteže koje koče domaću privredu i u krajnjem ishodu mogu da dovedu do platnobilansne krize. 

Od januara 2017. do januara 2019. godine (poslednji dostupan podatak), prosečna plata povećana je sa 46.700 dinara na 54.500 dinara, a njen rast u evrima bio je još veći – sa oko 375 evra na oko 460 evra, tj. za 22% (jer je prosečan kurs u januaru 2017. bio 123,8 dinara za evro, a u januaru 2019. godine 118,4 dinara za evro). 

Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".