Trideset godina privatne lekarske prakse u Srbiji

Neće imati ko da nas leči

Zdravlje je ne samo opšta društvena vrednost, već i ekonomska kategorija. Kvalitet zdravstvene zaštite srazmeran je ekonomskoj moći države. Kako bi se iskoristili svi resursi, kadrovski i tehnički, neophodno je integrisati i privatni sektor u jedinstven zdravstveni sistem                                                                         

Posle pauze od gotovo 35 godina građani Srbije su 1990. godine ponovo dobili mogućnost da se leče kod privatnog lekara. Tri decenije kasnije gotovo svaki drugi građanin u našoj zemlji po zdravstvenu uslugu odlazi povremeno ili stalno u privatni sektor. Tim povodom prof. dr Višeslav Hadži-Tanović, predsednik Udruženja „Privatni  lekari  Srbije" i vlasnik prve privatne klinike u Srbiji govori za „Novu ekonomiju“ o položaju privatnog zdravstva kod nas, aktuelnom stanju u srpskom zdravstvu i šta bi još trebalo preduzeti kako bi srpsko zdravstvo u punom kapacitetu odgovorilo potrebama stanovništva i približilo se zdravstvenim sistemima razvijenih zemljama Evrope i sveta.  

Nakon profesionalnog usavršavanja u Americi na Texas Heart  Institute Houston kod prof. Dentona Cooly-a vratili ste se 1990. u zemlju i otvorili prvu privatnu kliniku za bolesti srca u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji. Šta je bio razlog da se odlučite na taj korak? 

Najbolje bolnice u SAD, kao i svuda na Zapadu, jesu privatne. Inspirisan time, po povratku u zemlju, u uverenju da smo sa tadašnjim premijerom Antom Markovićem krenuli put razvijene Evrope, odlučio sam da pređem u privatni sektor. Bio je to trenutak velike nade u budućnost, vere da ćemo uskoro živeti, raditi i lečiti se kao u Evropi. Nažalost, to se nije dogodilo. Privatni sektor se u uslovima raspada zemlje, ratova, hiperinflacije, ekonomskog kolapsa, posle početnog entuzijazma, našao na ozbiljnom testu izdržljivosti. Bez podrške Fonda zdravstvenog osiguranja i bez povoljnih kredita za kupovinu poslovnog prostora i nabavku opreme, ušli smo u neravnopravnu utakmicu, u kojoj smo pobedili zahvaljujući privatnom preduzetničkom duhu. Moram da naglasim, privatni preduzetnici u zdravstvu su ne samo opstali, već su napredovali i postali ravnopravan partner sa državnim zdravstvom, a utakmica i dalje traje u interesu građana Srbije. Mnogo toga je još potrebno uraditi kako bi privatni sektor postao integralni deo jedinstvenog zdravstvenog sistema, poput onih koji postoje na Zapadu. Nažalost, to još uvek nije u punom kapacitetu.     

U vreme kada je vaša klinika krenula sa radom, privatna inicijativa nije bila prihvaćena sa simpatijama. Kakva je tada bila reakcija šire javnosti, građana, kolega?

Malo ko je tada znao da je Zakon o privatnoj praksi u zdravstvu usvojen, niko nije verovao da je nakon 35 godina zabrane ponovo dozvoljena privatna lekarska praksa. Školujući se u Americi, znao sam da bez marketinga neću uspeti. Uložio sam sredstva u marketinšku kampanju, oglašavajući se u dnevnim novinama i na televiziji, kako bih obavestio javnost da je privatna lekarska praksa u ex-Jugoslaviji ponovo dostupna građanima i da je počela sa radom prva privatna Klinika za srce „Dr Hadži-Tanović“. Sećam se da sam prvu reklamu objavio u dnevnom listu „Politika“. Službenica oglasnog odeljenja je tražila saglasnost direktora „Politike“ kako bi reklama uopšte bila objavljena. Kada se oglas pojavio, na Kliniku je došla novinarka „Politike“ i pitala me je: „Kako vi to radite, kada je privatna lekarska praksa zabranjena kod nas?“ Kada sam joj pokazao dozvolu za rad i tekst „Zakon o ličnom radu“, koji je bio objavljen u Službenom glasniku, tada je ona napravila intervju sa mnom i objavila ga je u „Politici“. To je bio prvi tekst o povratku privatne prakse u Beograd, Srbiju i ex-Jugoslaviju. Kasnije su televizije RTS i Studio B obavestile građane o početku rada privatne lekarske prakse.

Prvi pacijent bila je Beograđanka, sa Vračara, gde se Klinika tada nalazila. Došla je da proveri da li Klinika zaista radi. Nije krila zadovoljstvo što ponovo ima mogućnost da se leči kod „svog“ lekara i prisetila se da je njena porodica, pre Drugog svetskog rata, imala svog porodičnog lekara. Nakon oglašavanja u velikom broju medija, počeli su da se javljaju ne samo pacijenti iz Beograda i Srbije, već i iz Zagreba, Ljubljane, Banjaluke, Skoplja, Podgorice i drugih mesta iz ex-Jugoslavije. Kolege su bile skeptične, za opstanak su mi davali najviše tri meseca, a evo, od tada je prošlo 30 godina, a ja još uvek „igram utakmicu“. Jedno veče, te 1990. godine, dok sam pregledao pacijenta, na kliniku je došlo oko 30 mojih kolega, nakon sastanka Kardiološke sekcije Srpskog lekarskog društva. Pozvao sam ih da uđu, a oni su rekli: „Nećemo da uđemo, samo smo došli da vidimo da li stvarno imaš pacijente, ili je to marketinški trik.“ Bio je to njihov komentar, okrenuli su se i otišli. Pionirske poduhvate uvek prate skepsa i neverica, nisam bio iznenađen njihovom reakcijom, a danas mnogi od njih takođe rade u privatnom zdravstvu.   

Sada kada ovo pričam, izgleda kao neka bajka i nestvarno za sadašnje generacije, ali tako je to bilo te 1990. godine u socijalističkoj  Jugoslaviji, gde je celokupan privatni sektor bio omalovažavan, sputavan u razvoju i zabranjivan kao „državni neprijatelj“.

Nastavak teksta možete pročitati u 68. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara