Filozofija u doba straha

Kapacitet da se bude sam

Iako situacija liči na neplaniranu epizodu serije „Black Mirror“, koja kroz distopijske scenarije preispituje moderno društvo, ukazujući na moguće posledice korišćenja novih tehnologija, veliko je pitanje šta bismo svi sada radili kada bi nam se ispraznili ekrani i ostali zauvek crni? Da li bi nas progutala crna rupa ili bismo našli način da napunimo sopstvene baterije? Ne znamo, jer se nije desilo

Ne brinite, ovaj tekst ne sadrži okidače za paniku. Mada, nikada nije bilo teže praviti se lud i zatvarati oči pred događajem koji toliko bode samo tkivo planete, a čini se da niko od nas nije imun na količinu razarajućih informacija o tome kako da zaštiti sebe, svoje voljene, ali i one koje ne voli. Da li smo u stanju sve to da obradimo? Jedini izvestan odgovor u ovoj situaciji je „ne“. Recimo, u mnogo manje globalno katastrofičnim situacijama, a to u ovom trenutku predstavlja i saopštavanje lekara da imamo neku doživotnu bolest, čovek od stanja šoka upamti jako mali procenat informacija. 

U pitanju je lična trauma od čijeg zveketanja jednostavno ne možemo za dan da obradimo šta sve treba preduzeti i na koji način se naš život bespovratno menja. Dan po dan, kao oporavak nakon velikog šoka, pokušavamo da se prilagodimo novom životu i tada dolazi do čuvenog fenomena „pregovaranja sa realnošću“. Pitamo se kako da novonastalu situaciju integrišemo kao gubitak. U ovoj situaciju kojoj svakodnevno svedočimo nema mesta za pregovaranje. Nema sekunde mira, nepažnje ili opuštanja, a dobro poznata činjenica je da nam strah svima nagriza imunitet. Svaka nova sekunda predstavlja šok i potencijalnu pretnju. Kao neka spolja nametnuta prisilna misao koju moramo da promišljamo unedogled, a nismo tražili. Prosto rečeno, kao velika kolektivna trauma kojoj se ne vidi kraj, a čije posledice već osećamo.

Postoji sijaset psiholoških istraživanja u kojima se na razne načine testira koliko smo racionalni dok donosimo oduke. U jednom od njih, ljudima su zadavani standardizovani testovi inteligencije, a kada bi njega završili, postavljani su u „poker“ situacije: donošenje rizičnih odluka kao što su klađenje, igre na sreću, simulacije igrica sa haotičnim situacijama. Na koji izlaz se zaleteti ako te iza njega čeka još jedan, veći rizik? Zvuči zanimljivo kada je u pitanju virtuelna situacija poput video-igrice, jer rizik nije realan. Možemo da iskusimo i najtragičniji scenario, kažemo „ups“ i vratimo se na početak. Zaključak većine istraživanja je da u eksperimentalnim uslovima inteligencija nije u korelaciji sa načinom na koji donosimo odluke, posebno ne u visoko rizičnim situacijama. 

Za to su ipak često odgovornije crte ličnosti: ono čime se rukovodimo bez obzira na to koliko smo logički pametni. Na ogromnu žalost, sada kao da uživo gledamo ovaj primer, u kome ljudi ulaze u rizik koji preti da naruši ceo sistem. Međutim, retkima od nas je na  vreme rečeno u kojoj sumanutoj dozi rizika se nalazimo. Toliko malo vremena je prošlo od prve pretnje do katastrofe. Nikome šok ne dođe najavljen, ali ovo je kao ogromna lavina koja preti da će izbiti odasvuda. Prži našu sposobnost da rasuđujemo, a odnosi i razum i živote. Imamo informaciju u lice, ali ne znamo šta da uradimo sa tolikom količinom informacija. Da li smo zaista sposobni da se informišemo? Ne znamo, jer je kolektivna pamet trenutno u kurcšlusu. Kolektivna neuralna mreža svih naših mozgova ne može sve ovo odjednom da podnese. Ni količinu, ni tragičnost, ni intenzitet. 

Nastavak teksta možete pročitati u 69. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara