Srbija 2030 – Koji je naš put

Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti

Nova ekonomija, Vreme, Danas, Beta, Fonet i Južne vesti uz podršku Ambasade Švedske pokrenuli su društveni dijalog „SRBIJA 2030 – koji je naš put?“ Cilj nam je da na šest okruglih stolova kredibilni stručnjaci koji imaju uticaj na javno mnjenje daju svoja mišljenja o ključnim temama za buduće pravce kojima će se Srbija kretati i način na koji će zauzeti svoje mesto u svetskim procesima. Debate pokreću profesionalni mediji zbog potrebe za dijalogom i sopstvene odgovornosti prema  društvu čiji su deo. 

Panel „Obrazovanje kao resurs budućnosti“ održan 23. januara 2020. donosimo sada, jer je ova tema od fundamentalnog značaja – bez  obrazovanja je nezamisliv razvoj svih drugih oblasti, posebno u ekonomskoj krizi koja neminovno sledi. Uvodna izlaganja su dali profesor Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, profesor Svetozar Rajak sa London School of Economics iz Londonu i profesor Vladica Cvetković sa Rudarsko-geološkog fakulteta, dopisni član SANU. Moderatorka je bila Danica Vučenić. 

Uvodna izlaganja

VLADIMIR KOSTIĆ

Jedan od strahova koji kruže je strah od globalizacije kao fundamentalnog izazova sa kojim se u svojoj dugoj istoriji Univerzitet sreo. Dijapazon reakcija ide od toga da će to omogućiti nove vrhunce Univerziteta, do toga da, ako uopšte i preživi globalizaciju, Univerzitet više neće biti ono što je oduvek bio. U okviru tih ključnih izazova koje globalizacija postavlja pred Univerzitet je činjenica da je Univerzitet zapravo bio čedo nekog nacionalnog romantizma. S druge strane su izazovi standardizacije procesa učenja putem komunikacionih i informacionih tehnologija, razvoj globalne istraživačke kulturne mreže. Konačno, treće je da globalno tržište, bez neke naklonosti, gleda na visoke javne troškove tzv. državno-socijalne pravde od kojih univerziteti u velikoj meri zavise. 

Uočljiva je nova paradigma u kojoj se visoko obrazovanje stavlja u kontekst nečega što bi bilo privatno dobro, privatni interes i konačno, privatna odgovornost, a ne javno dobro i odgovornost kolektiviteta u kojem ono deluje. Ta vrsta promene zapravo kreira sada od Univerziteta jednu polugu generatora nečega što bih nazvao novom nejednakošću. Ali, činjenica je da bismo u ovom prostoru morali da uskoro sagledamo šta se dogodilo sa mogućnostima vertikalne prolaznosti u ovom društvu. Još 1996. godine Lešek Kolakovski je u svom eseju o univerzitetu negde osetio te naznake i postavio 10 pitanja. Neka od tih pitanja su aktuelna i danas, neka su apsolventna, a u međuvremenu su se pojavila i neka druga. 

Novi koncept ekonomije znanja naglašava neophodnost edukacije studenata, da bude usmerena na sticanje veština za „globalno radno mesto“, uključujući i radno mesto bilo gde u svetu. Znači moraju biti obrazovani i spremni za kontinuirano adaptiranje na svet rada u kojem su tehnološke inovacije gotovo svakodnevica. Da se spremaju za radno mesto na kojem se odgovornosti konstantno menjaju. 

Treba sprečiti rasipanje naših mladih koji je delom izazvano pogrešnim usmeravanjem. Zatim, podizanje kvaliteta sa uvođenjem optimalnih metoda što objektivnijeg testiranja znanja i kompetencija tokom i po završetku studija. Treba uvesti sistem nacionalnog rangiranja svih visokoškolskih ustanova. Lično verujem da bi to dugoročno bilo značajno i za uravnoteženje kvaliteta koji je u ovom trenutku asimetričan. Izoštriti standarde za akreditaciju. Podići kvalitet doktorskih studija. Raditi na principima ujednačavanja kriterijuma za izbor nastavnika nezavisno od ustanove. Uključiti inostrane univerzitete ili inostrane asocijacije u sistem evaluacije na različitim nivoima – i uopšte, umrežavati se. Uvesti progresivno odgovorniju obrazovnu politiku ne očekujući da će sami mehanizmi tržišta biti delotvorni. Omogućiti recipročnu migraciju iz Univerziteta i u njega, kao i mobilnost nastavnika i studenata unutar Srbije. Vratiti poverenje u Univerzitet. 

SVETOZAR RAJAK

Za malu zemlju skromnih ekonomskih potencijala kakva je Srbija – obrazovanje je od kardinalne važnosti. Svaka mala zemlja čiji životni standard kasni za svojom širom okolinom, u ovom slučaju Evropom, ne može razmišljati da krene napred bez obrazovanja, a ja sam to podelio u nekoliko teza: sagledavanje uzroka sopstvenih slabosti koje su i dovele do nezavidnog položaja; sagledavanje šireg međunarodnog ekonomskog, političkog i tehnološkog konteksta u sadašnjosti, ali i u vidljivoj budućnosti; sagledavanje potencijala koji bi mogli da se upotrebe u razvojnom procesu; strategije koje ucrtavaju put i vremenske odrednice poboljšanja sopstvenog položaja. 

Za svaki od ovih preduslova napretka, neophodno je znanje, a ono je uslovljeno postojećim nivoom obrazovanja. Na tom tragu želeo bih da postavim pitanje: da li je Srbija ostvarila uvid u bilo koji od ovih činilaca? Drugo, ako to nije – da li je to rezultat izostanka znanja zbog lošeg obrazovanja, ili je rezultat volje političke elite i nedostatka kritike intelektualne elite. Treća tačka, tehnologija se može uvesti, što je najčešće u uslovima velikog zaostatka i neophodno. Ali, u uslovima nerazvijene ekonomije za to se nema para. Razvoj ne može biti postojan bez fonda, ali i institucija domaćeg znanja. I jedno i drugo se stvara samo kvalitetnim obrazovanjem. Pitanje vezano za ovaj aspekt: postoje li u Srbiji institucije koje mogu da budu stožer tog fonda znanja, kao i nosioci neophodnog porasta kvaliteta obrazovanja. Za razvojni iskorak je neophodan nacionalni program. A nacionalni program je nemoguć bez nacionalnog konsenzusa i nacionalne svesti. I jedno i drugo su nemogući bez postojanja identiteta. Ključna komponenta stvaranja progresivnog i humanističkog definisanja kao i održavanja identiteta je obrazovanje. Pitanje: do koje mere je problem Srbije i srpskog naroda potkopan ili nedefinisan identitetom. Jedna teza o kojoj neprestano razmišljam u poslednje vreme je ta da srpski narod, za period od 450 godina koliko je trajala turska okupacija, možda nije potkopao svoj identitet i umanjio relativno svoju brojnost i smanjio geografsku rasprostranjenost koliko u poslednjih 100 godina u sopstvenoj državi. 

U svetu je sve prisutnije pitanje da li današnje obrazovanje može da pruži odgovore na tehnološke i naučne izazove ili je zid koji sprečava naš dalji napredak. Značajni su glasovi danas koji ukazuju da je kompaktmentalizacija znanja koja je ovladala obrazovanjem poslednjih 80 godina dovela do ćorsokaka. Argument je da su potrebni novi metodi obrazovanja kako bi se krenulo dalje. To se odnosi kako na potrebu favorizovanja sintetičke spoznaje, tako i na drugačiju organizaciju institucija obrazovanja. Tj. stvaranje elitističkih centara kvalitetnog obrazovanja koji bi na osnovima meritorne selekcije predstavljali zamajce novim fundamentalnim saznanjima. Pitanje: do koje mere u Srbiji je prisutna ova debata i ima li dijaloga po ovom pitanju sa svetom? Šta predstavlja toliki broj univerziteta u tako maloj zemlji?

Nastavak teksta možete pročitati u 69. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara