Film u doba korone: Mladen Đorđević, režiser

Balkan počinje u Beču

Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki od naših povratnika, gastarbajtera, gastosa, požurili su kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu

Jes’ vic sa bradom, al’ se adekvatno uglavio u korona virus situaciju. 

Pita sin oca:

Tato, tato će idemo na more ove godine?

Pa vidi sine, kako da ti kažem, 60 posto da ’oćemo i 100 odsto da nećemo.

Dakle, sve je jasno, što rekla moja drugarica, letovanje na peščanim plažama pod suncobranima, borovima i palmama izgleda valja zaboraviti, ali kad ćemo ponovo u bioskope, u pozorište, operu, na koncerte... Da li će sale, dvorane, hale u dogledno vreme biti otvorene, da li će ih publika posećivati, a umetnici izvoditi predstave, ili će nas sve strah od nepoznatog zadržati kod kuće daleko od svetala pozornica sve dok ne pronađu vakcinu za tešku boljku. Bilo kako bilo, svi strasno žele nekakvu kompenzaciju za duševnu bol. U nečemu se plivati mora, kad nema mora. 

I kod slučaja korona, često su se u negativnom kontekstu pominjali povratnici, naši ljudi na privremenom boravku u inostranstvu, odnosno gastosi, gastarbajteri, pečalbari, ekspati kako se to sada moderno kaže. Rasuli su se napolju, pohitali  trbuhom za kruhom, vođeni teškim ekonomskim razlogom ili pobegli od ratnog zla i haosa, da se snađu, skuće, zarade pare, pa možda vrate jednog lepog dana. Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki su požurili kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu. 

Prema izveštaju Ministarstva finansija, od doznaka iz inostranstva godišnje se na ime podrške porodicama slije oko tri milijarde evra. Legne na bankovne račune gastarbajterskih familija. Ali superupućeni, oni što sve znaju dok broje tuđe pare, procenjuju da je ta suma skoro pa duplo veća. Kad deca punih ruku o praznicima i godišnjim odmorima masovno pohode mame, tate, babe, dede i ostalu mnogobrojnu rodbinu po spisku, ostave im gotovinu -  hrpe evra i dolara da im se nađu, za zlu ne trebalo. I mala digresija. Pre nekoliko godina, mesecima se kao vrhunac neukusa i beslovesnost vlasti, uz salve smeha u Singapuru prepričavala onlajn vest iz beogradskih medija. Naime, informaciju o gomilanju grdnih deviznih milijardi iz inostranstva na računima najmilijih i najdražih u Srbiji, pratio je i predlog jednog visokorangiranog državnog službenika da dijaspora novac direktno ulože u privredni razvoj zemlje, a ne da njime hrani porodice.  „Jok, nego ćemo vama lopovima da dajemo, kad majci i sestri pošaljem dolare, znam da će dostojanstveno živeti, pa moj boravak u tuđini ima smisla“, govorio je jedan Beograđanin i dodavao klastere reči koje nisu za finu štampu.  

Nagradu publike i lista Politika „Milutin Čolić“ na ovogodišnjem 48. Festu „za autentičan, iskren i human film o traganju za srećom u doba velikih migracija“, dobio je režiser Mladen Đorđević za ostvarenje „Sumrak u bečkom haustoru“. Prestižna priznanja je posvetio upravo gastarbajterima o kojima govori njegov film naglasivši, u obraćanju publici festivala, da od njih Srbija i dan-danas živi. 

„Činjenica je da gastarbajteri i sad, 2020. godine, dobrim delom izdržavaju Srbiju“, naglašava za NE Mladen Đorđević i dodaje:   

„Statistika pokazuje da su u zemljama bivše Jugoslavije uplate iz inostranstva na privatne račune u Srbiji, takozvane doznake, i dalje veće od stranih investicaja i da rastu. Moram da priznam da mi nije prijao animozitet prema gastarbajterima, koji je razvijen tokom epidemije korona virusa. Ti ljudi su dobri kad šalju pare u Srbiju, a sad odjednom ne valjaju ? Vezani su za zavičaj i to je razlog što su se u vreme krize vratili u svoja sela i gradove. Hteli su da budu uz svoje. A mnogi od njih su, kao posledica krize, ostali bez posla u inostranstvu i bili su prinuđeni da se vrate.“ 

Igrani film sa dokumentarističkim elementima sniman je četiri godine, uglavnom u carskom gradu „na lepom plavom Dunavu” i bio je inspirisan romanom “Sumrak u bečkom haustoru” Darka Markova, taksiste, pisca, glumca… naglašava reditelj.

Nastavak teksta možete pročitati u 70. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara