Kolumna Nenada Milosavljevića

Dvostruki aršin odgovornosti

Mi spasavamo živote. I u to ime, spremni smo na sve. Blokiraćemo celu zemlju jer mi spasavamo živote. Ukinućemo vam pravo na kretanje jer mi spasavamo živote. Uvešćemo vam policijski čas jer mi spasavamo živote. Brutalno ćemo vas kažnjavati jer to spasava živote. Ukinućemo vam većinu prava i sloboda jer, hej! Mi spasavamo živote!

I zaista, šta se može prigovoriti nečijoj nameri da spasi živote? Teško je polemisati sa jednim tako čistim, plemenitim i, rekao bih, vrhunskim argumentom, jer ne postoji ništa što je važnije od jednog ljudskog života, a o više desetina ili stotina da i ne govorimo. 

Osim što je dilema „ljudski životi ili sloboda/dostojanstvo/ljudska prava” lažna i predstavlja lukav spin koji bi trebalo da nas razoruža i natera da prihvatimo sve što nam se servira ili naredi. Mogu se istovremeno spasiti životi i poštovati dostojanstvo i sloboda, što su pokazali primeri brojnih zemalja koje nisu uvele rigorozne mere, a vrlo dobro su se nosile sa pandemijom.

Srbija, međutim, nije takva zemlja. Srbija je uvela niz vrlo represivnih mera, ali zvaničnicima ni to nije bilo dovoljno. Ukoliko ste slušali nastupe političara i predstavnika lekarske struke, mogli biste na momente pomisliti da samo vi sedite u kući, a da su svi ostali napolju, da je sve prepuno ljudi i da svi žive jedan potpuno normalan život, ne obazirući se na mere i preporuke. Toliko su svi oni govorili o neodgovornosti građana i krivili ih za sve. Međutim, kad izađete napolje, vidite da nema gotovo nikog, a oni koji su silom prilika morali da izađu, ponašaju se odgovorno, nose maske i drže odstojanje. Na kraju su i ti političari i doktori priznali da više od 90 odsto građana poštuje sve propisane mere. No, to im nije smetalo da dodatno pooštravaju ionako oštre mere.

Tako smo došli u situaciju da, u ime zaštite života, ona velika većina odgovornih trpi sve više i više zbog manjine neodgovornih i da im se život dodatno komplikuje, umesto da se ka toj manjini usmeri kako komunikacija, tako i kaznene odredbe, ukoliko ništa drugo ne pomogne. I dok su se o toj neodgovornoj manjini, koja se bahato šeta po parkovima i izletištima, doktori i političari vrlo rado izjašnjavali, o manjini koja je na Uskrs, usred policijskog časa, odlazila u crkve na pričešće nisu imali baš mnogo toga da kažu. Tačnije ništa. Iako je nekoliko dana ranije patrijarh Irinej rekao da će crkva poslušati savete Vlade Srbije, te da će se Uskrs ove godine obeležiti u skladu sa situacijom, jedan broj građana je u periodu kada niko od nas nije mogao da izađe napolje ipak stigao do crkve i pričestio se. Najčešće iz jedne te iste kašičice.

Zašto su građani koji izađu u park da prošetaju neodgovorni, a građani koji odu u crkvu na pričešće nisu, ostaće misterija. Kao što će ostati nepoznato i kako to ovi prvi svojim ponašanjem ugrožavaju svetinju života, a ovi drugi ne. Možda samo nismo dobro shvatili situaciju. Možda danas tu i tamo i može da padne neko malo ugrožuckanje javnog zdravlja, bezbednosti i života, ako merenja rejtinga pokazuju da će to doneti koji novi promil glasova sutra. Jer možda život jeste svetinja, ali opet, šta je život bez rejtinga? 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara