Priča o jednoj stolici

Sedi i razmišljaj

Neki se odluče na kupovinu fensi stolice u kojoj može zasluženo da se odmori. Mir i moć često nisu u korelaciji, pa koliko samo ljudi anksiozno luči znoj na kožnim sedištima, lepeći se za neko odrano tele. Vrsta stolice koju kupimo dosta govori o tome šta smo isprojektovali da smo mi kao ljudi

Već neko vreme živimo u jako čudnom dobu. Ukoliko se „dobom“ može nazvati nešto što se još nije završilo. Zvuči kao definicija besa koju predlaže Hana Arent, opisujući ga kao stanje u kome znamo da možemo da promenimo stvari, a one se uporno ne menjaju. Trenutno živimo jako iščašen bes. Stvari ne možemo sami da promenimo, a one se uporno menjaju. Opet, kao neka izokrenuta pozitivna psihologija: nalik bestseleru Ekharta Tola, „Moć sadašnjeg trenutka“. Ova knjiga nas uči da volimo sopstvenu tišinu i nađemo u njoj snagu. Moć je opasna i krhka kategorija, zato njom pažljivo moramo da upravljamo, kao i vremenom koje nam klizi kroz opsesivno oribane prste.

Vreme kome ne vidimo kraj, a volimo da ga zovemo „život u doba korone“, još uvek nije život. Samo je jedan stravičan trenutak koji nikako da se završi. Moć koju on ima je razorna po našu u svest. Autor koncepta o snazi sadašnjeg trenutka bi, logikom svoje teorije, vrlo verovatno rekao da je naša svest moćna da pažnju ne usmerava na pretnje koje su pred njom. Samo što se čini da trenutno (a trenutak se baš otegao) nema mnogo prostora za tišinu. Morate mnogo da pojačate radio da ne biste čuli komšijine vesti o broju preminulih, novim merama koje nam daju iluziju da je i dalje sve pod kontrolom i tako zaustavili navalu dnevne „virusopolitike“. Čini se da smo rezistenciju na neposrednu informaciju već stekli. Sada možemo da jačamo  filozofski imunitet i promislimo vreme koje još uvek nije doba, a to je agonija u doba korone. 

Kako je ovo priča o jednoj stolici, pozivanje na dva velika mislioca u uvodu sasvim je dovoljno. Nisu nam potrebni radovi filozofa da bismo razumeli zašto je ona korisna. U jednom davnom izdanju emisije „Utisak nedelje“, Jelena Karleuša se pobunila jer sagovornici mnogo filozofiraju o običnim stvarima. Vrlo dobronamernim tonom, Borka Pavićević ju je prekinula i rekla nešto poput: „Jelena, pa filozofija je vrlo praktična!“ U trenucima velikih svetskih kriza, filozofija je maltene neophodna, jer je u najmanju ruku važno da mišljenje upotrebimo u službi razumevanja, a ne samo prejedanja postojećom informacijom. Barem dok ne dođe neka nova, jer je i misli potrebno hraniti raznovrsno. Dok ovo čitate, možete da se pravite da niste kod kuće koja je posao. Bar na petnaestak minuta promislite vrlo banalne stvari. Jedna od njih je: „Na čemu ja to sedim?“

Vi ste sada verovatno smešteni na stolici, kauču, sedite u obližnjem parku u dozvoljeno vreme i trpite društvenu osudu jer ste sami u prirodi pa se pokrivate novinama, ali kod kuće vas čeka nekakva stolica. Hajde, recimo, da kažemo da imate komplet običnih drvenih kuhinjskih stolica. Vi, stanodavac, roditelji, vaš partner ili prijatelj, neko je kupio tu stolicu. Možda je mnogo starija nego vi, pa sedite u nečemu u čemu su bile zavaljene generacije? Nemamo nameru da razglabamo o „privilegovanosti“, takođe prilično novovekovnom fenomenu. O tome da li smo dobili nešto nezasluženo više ako smo se rodili u dvorcu, imali priliku da studiramo ili pak radimo u trafici gde smo kupili novine. Priča o privilegovanosti se završava činjenicom da svako od nas može da završi na respiratoru. 

Nastavak teksta možete pročitati u 70. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara