Priče iz knjiga

O ljudskoj prevrtljivosti i malo o muzici

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

  Sedam tužnih slika Mirka Tepavca

* „Dokle će meni zapovedati oni od kojih sam školovaniji i pametniji... Misle da sve mogu samo zato što su bili partizani...“

Ima pojedinih delova u knjigama koje naprosto treba preneti od reči do reči, bez kraćenja i prepričavanja. Takve su „slike“, a zapravo velike životne pouke koje je Mirko Tepavac objavio u knjizi „Moj Drugi svetski rat i mir“ u izdanju zagrebačkog „Razloga“ . 

Ovaj posleratni visoki državni funkcioner i ministar inostranih poslova SFRJ do obračuna sa „srpskim liberalima“, posle smene 1972. vodio je ratne i posleratne beleške za porodičnu upotrebu. Međutim, na kraju je prelomio – vredi da ih vide i čitaoci. Ovih sedam, posebno.

Slika  prva

Sastanak „Literarne družine“ učenika starijih razreda zemunske gimnazije, 1939. godine (imala je i ime, valjda „Branko Radičević“). Recituju se sopstveni i tuđi stihovi, mahom tada pomodna socijalna literatura. Svi smo skoro deca, nepunoletni, ali ipak već vidljivo podeljeni na  leve  i  desne.  Rasprave su sve burnije, kao i vreme događanja.

Na jednom od sastanaka, usred žučne rasprave, maturant Radoslav Pavlović uzvikuje: „Ova je literarna družina postala komunistička. Ovde još nije s poštovanjem izgovorena reč ’Kralj’ i ’Otadžbina’. Nije čudo što se već i policija, kad neće uprava škole, raspituje ko ovde truje srpsku omladinu!...“

Vika, gužva... Reči: policija, otadžbina, komunizam, fašizam – najčešće se čuju. Pavlović u sve to glasno upliće imena –  Branka Abafija, Milenka Šuvakovića, Branka Pešića, Miloša Hadžića, Duška Zalića, Mirka Tepavca...

Slika druga

Okolina Virovitice, početkom 1945. godine.  

Pomešani frontovi pobednika i pobeđenih, pucnjava na sve strane. Skupine Nemaca, ustaša i četnika, odvojeno a nekad i zajedno, bez reda beže na Zapad da izbegnu zarobljavanje. Brojniji su od nas, ali dezorijentisani i obeshrabreni. Mnogo ih je, neke streljaju na licu mesta, druge skupljaju u grupe i odvode u sabirališta.

„Mirko!“ – iznenadi me glas iz jedne grupe skupljenih četnika. „Ne daj da me streljaju... mogao bih vam biti od koristi... radio sam u Štabu Draže Mihailovića. Mnogo znam! Sve ću vam ispričati. Pa valjda me nisi zaboravio, Radoslav Pavlović iz Zemuna... Sećaš se onih naših diskusija u literarnoj družini... Vi ste tada apsolutno bili u pravu, to moram da priznam, a mi smo, šta ćeš, tada bili pod uticajem...“

Slika treća 

Kancelarija sekretara Saveza boraca Jugoslavije 1949. godine. Traži me mlada, lepa žena (devojka?). Nastavnica je gimnazije u Prokuplju. Želi, kaže mi, da razgovara o jednom mojem ličnom prijatelju.

Dakle: „Ja sam sestra Radoslava Pavlovića! Znate ga, pa vi ste mu spasili život na kraju rata...  vaš školski drug iz Zemuna...  Osuđen je na 10 (?) godina robije, teško mu je, nije mnogo kriv, bio je, kaže, zaveden,  sad se kaje... ali u zatvoru mu je teško. Molio je da vas nađem... Vi ćete, kaže, sigurno reći nešto gde treba, da ga puste, makar da mu smanje kaznu...“

Ohladi se i zbuni kad joj kažem da mu nisam ja spasao život, ni namerno ni slučajno, da nisam odlučivao o njegovoj sudbini, da ga znam pre rata kao antikomunističkog galamdžiju a na kraju rata, kako mi je i sam rekao, kao člana propagandnog odeljenja pri Štabu Draže Mihailovića...

Ustaje, izvinjava se, žao joj je što njen brat, izgleda, ne razume šta se sve dogodilo, moli me da zaboravim njenu molbu i da mu ipak makar ne otežam položaj posle ovog razgovora ... „Razumite me, brat mi je!“ 

Nastavak teksta možete pročitati u 71. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara