Svet posle pandemije

Simptomi poznog kapitalizma

Sada је kriva korona – strukturne anomalije sistema volšebno će biti zaboravljene, dok će ekonomski model razvijenih zemalja ostati neupitan. Upravo pandemija može biti okidač za „kapitalizam katastrofe“. Radi se o situaciji kada vlasti koriste šok, tj. snažnu kolektivnu traumu kako bi progurale do tada nezamislive ekonomsko-političke reforme. Na njima, po pravilu, politički profitiraju vlasti, a novčano uži krug njima bliskih pojedinaca

Odavno nije novost da smo u sunovratu. Ako je verovati promenljivim prognozama, drugi kvartal će obeležiti stope pada proizvodnje do čak trideset odsto. U celoj 2020, prema proceni MMF-a, pad u SAD, Britaniji i evrozoni iznosiće redom 5,9%, 6,5% i 7,5%. Svetski BDP opašće 3% dok će Kina zabeležiti stidljivih 1,2% rasta. Već sada, devastirani su prevoznici, ugostitelji i hotelijeri, automobilska i povezane industrije. 

Istini za volju, kriza se nazirala još jesenas, pa je bila izvesna i bez pandemije. Kada je već tu, služi kao uzrok ili povod za radikalne politike. O perspektivi sveta nakon korone možda nagoveštaj daje retrospektiva.

Feudalizam je odnela kuga – a kapitalizam?

Godine 1346. u crnomorski grad Azov stigla je bubonska kuga. Prenosili su je pacovi koji su došli sa trgovcima sa istoka. Zahvaljujući trgovcima iz Đenove kuga se raširila po Sredozemlju, dosegavši vrhunac na Zapadu. Svuda gde je prošla, pokosila je do polovine stanovništva. Iako se na prvi pogled ne bi reklo, kuga je ubrzala razgradnju evropskog feudalizma. Usled nedostatka radne snage, potčinjena klasa kmetova otpočela je borbu za obrise onoga što danas zovemo radničkim pravima. Viševekovnim nizom pobuna i sukoba, inkluzivne ekonomsko-političke institucije nastale su najpre u Engleskoj. 

Nadahnute pionirskim promenama na Ostrvu, mase na kontinentu pošle su putem revolucija i utrle put kapitalizmu. Premda je svaki sukob doprineo promeni društvene svesti, početni impuls bila je kuga.

Ova pandemija nema takav potencijal, ali je razotkrila manjak poverenja, solidarnosti i nefunkcionalnost međunarodnih institucija. U takvom kontekstu kriza je katalizator promena. Sada је kriva korona – strukturne anomalije sistema volšebno će biti zaboravljene, dok će ekonomski model razvijenih zemalja ostati neupitan. Sva pažnja usmerena je ka pandemiji.

Upravo ona može biti okidač za ono što je Naomi Klajn, kanadska novinarka i aktivistkinja, još 2007. nazvala „kapitalizmom katastrofe“. Radi se o situaciji kada vlasti koriste šok, tj. snažnu kolektivnu traumu kako bi progurale do tada nezamislive ekonomsko-političke reforme. Na njima, po pravilu, politički profitiraju vlasti, a novčano uži krug bliskih pojedinaca.

Kapitalizam katastrofe

U Francuskoj je 2015. godine, posle terorističkih napada u kojima je poginulo 130 ljudi, vlada Fransoa Olanda objavila vanredno stanje kojim su zabranjeni svi politički protesti. Iako su napadači kao cilj izabrali pozorište, stadion i slične prostore, zabranjena je samo politička aktivnost. Narednih meseci vanredno stanje je iznova produžavano i naposletku je premašilo godinu dana. Koncerti i druge priredbe, koje su predstavljale verovatne mete nekih budućih napada, odvijali su se kao i obično, a zabrana političkog okupljanja je opstala. Nakon napada u Vestminsteru 2017. britansko ministarstvo unutrašnjih poslova pokušalo je da obezbedi tzv. bekdor pristup enkriptovanim porukama građana sa aplikacija poput WhatsApp-a jer, zaštićene, navodno predstavljaju pretnju po nacionalnu bezbednost. Što se SAD tiče, od Trampovog dolaska u Belu kuću na ratovima, ilegalnim migracijama i klimatskim promenama profitiraju direktori i vlasnici privatnih zatvorskih ustanova, agencija za obezbeđenje i nadzor, trgovinu naoružanjem i, naravno, naftne kompanije. 

Međutim, najbeskrupuloznija zloupotreba šoka dogodila se 2005. nakon uragana Katrine. Podsećanja radi, tada je razorna oluja pogodila Nju Orleans, potopivši veći deo grada. Usled tradicionalne zapuštenosti javne infrastrukture, priobalni nasipi su popustili i prvi su se na udaru našli kvartovi naseljeni siromašnim, crnačkim stanovništvom. Većina je ostala zarobljena na krovovima ili u javnim gradskim halama. U prvim danima nakon katastrofe, dok je grad još bio u haosu, a stanovnici raštrkani, na videlo je izbio korporativni spisak želja koje je trebalo ispuniti najvećom mogućom brzinom. Jedan od njih je izgradnja luksuznih stambenih kompleksa u pogođenom području. Pošto je već, prema rečima tadašnjeg republikanskog senatora iz Luizijane, „Bog uspeo da očisti“ hiljade stambenih jedinica iz programa socijalnog stanovanja – ništa više nije moglo da spreči izgradnju stanova nedostupnih pređašnjem stanovništvu. Nakon godinu dana, oko 80% domova ostalo je prazno. Istovremeno, pokušalo se ukidanje minimalne nadnice, uvođenje paušalnih poreza, ekoloških propisa koji „ometaju obnovu“, ali i da se rejon proglasi zonom slobodnog preduzetništva. Čuveni Milton Fridman tada je napisao: „Većina škola u Nju Orleansu je u ruševinama, kao i domovi dece koja su ih pohađala. To je tragedija. Ujedno, međutim, to je i prilika za radikalnu reformu obrazovnog sistema.“ U roku od godinu dana, Nju Orleans je dobio najprivatizovanije školstvo u Americi. Roditeljima su uručeni vaučeri, a državne škole zamenjene privatnim. 

Ne pomišljaju na testiranje

Pomenuti blickrig neoliberalnih mera jeste najdrastičniji, ali nije izuzetak. Poslednjih nedelja, u Americi se neguje narativ o „kataklizmi biblijskih razmera“ i „novom 11. septembru“, dok se najavljuje „najteža kriza u poslednjih sto godina“. Nedavno je Tramp najavio trajno rezanje poreza i doprinosa na zarade, što bi bio samo jedan od vidova pomoći velikim industrijama. Posledično, potencijalni bankrot socijalnog osiguranja i programa „Mediker“ nije velika briga, jer se pregovara sa direktorima privatnih klinika i osiguravajućih kuća koje će popuniti prazninu – za one koji će to moći da priušte. Većina nažalost neće, jer je u pitanju isti metod reakcije na krizu iz 2008. kada su milioni ostali bez posla, doma ili osiguranja, a kompanije primale „bejlaut“ infuzije. One se smeše i sada, kako je američki senat odobrio paket pomoći od preko dve hiljade milijardi dolara. U okviru njega treba pozdraviti davanje za medicinske zalihe, vakcine, bolničku negu i podršku obrazovanju. Ali, tome su namenjene svega 153 milijarde, dok su za korporacije i poreske olakšice obezbeđene 822 milijarde dolara, prema istraživanju Blumberga.

Za ubedljivo najveću smrtnost od virusa SAD mogu da zahvale kartelizovanom zdravstvu i „fleksibilnom“ tržištu rada. Milioni su nespremni za samoizolaciju zbog nesigurnog radnog mesta, a na testiranje i ne pomišljaju (u martu je Tajm pisao o Amerikanki kojoj je za testiranje i terapiju naplaćeno 34.000 dolara), što ih zadržava u populaciji. Zbog svega toga će, uprkos paketu pomoći, deblji kraj ponovo izvući srednja i radnička klasa. 

Prijo, kako ćemo

Ovakvi obrasci, tipični za kapitalistički centar, ne mogu se potpuno preslikati na periferiju. U njoj veća opasnost preti političkim, medijskim slobodama i integritetu pojedinca. Ubrzo po izbijanju pandemije, brojne su je države iskoristile za masovni nadzor svojih građana, uključujući dronove, pametne kamere, narukvice i aplikacije za praćenje zaraženih, sputavajući slobodu izveštavanja. Od Čilea do Filipina, niz zemalja proširio je policijska ovlašćenja, uveo vladavinu dekretima, ojačao cenzuru ili onemogućio kritiku borbe protiv pandemije. Imajući u vidu rezultate nekih zemalja sa jačom tradicijom individualnih sloboda, jasno je da represalije nisu nužne i da se njima samo nadomešćuje manjak kompetencija, kapaciteta ili oba. Iz toga sledi da je glavna namera da se centralizuje sistem političkog odlučivanja i kao takav očuva. Jer, jednom spušteni, standardi ljudskih prava teško se vraćaju na staro, kao i politička ovlašćenja. U ovo se već uklapa naša zemlja, gde se stanovništvo takođe zastrašuje a vanredno stanje uvodi bez zasedanja skupštine.

Značaj ove pandemije je u tome što je razotkrila krhkost savremenog sveta, usled predugačkih proizvodno-logističkih lanaca i imanentne nesolidarnosti, koju je Evropska unija najjasnije ispoljila. Dok države traže svoj suverenitet nazad, svetsko institucionalno tkanje se para. To se vidi i u povlačenju SAD iz finansiranja Svetske zdravstvene organizacije.

Globalizacija je danas izvan sposobnosti globalnih institucija da je kontrolišu. Umesto da ostane instrument za ostvarivanje društvenih ciljeva kao što su stabilnost, prosperitet i zaštita životne sredine – postala je cilj po sebi. Prevagu je odnela koncentracija kapitala, uz opštu nesigurnost, stagnaciju srednje klase i porast nejednakosti. Ti su problemi veći i stariji od pandemije.

Dolazeća deglobalizacija nije opasnost, nego prilika za preoblikovanje sistema. Kao posle Velike depresije ili Drugog svetskog rata, kada su isplele mrežu zdravstvene i socijalne zaštite i visokih radnih standarda, države će morati da vrate čoveka u centar pažnje. Ove ideje treba prilagoditi savremenim izazovima kao što su klimatske promene i međunarodna koordinacija. Oni se mogu adresirati lokalizacijom privrede i očuvanjem resursa supstitucijom suvišnog uvoza. Budući svet biće umereno globalizovan, svet koji će poštovati prava država na sopstvena institucionalna rešenja, sa nerazvijenim zemljama koje su manje zavisne od svetskog tržišta.

Možda se, kao posle 2008, ni sada ništa ne promeni i konzervativizam opstane. To će, međutim, samo odložiti neizbežno i zaokret utoliko učiniti bolnijim, jednom kad do njega dođe.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara