Ogled o političkom moralu

Čuda koja nisu za diku

Na mnogim mestima počinjene su neoprostive greške, a vrh vlasti, koji je po logici kadrovskog orkestriranja i dirigovanja saodgovoran za takve greške, povodom njih najčešće ne reaguje, ili reaguje na neočekivan i nerazumljiv način. Primera izostalog, a očekivanog reagovanja ima podosta, neki izazivaju sablazan obaveštene, upućene i obrazovane Srbije, a to znači jedne izrazite manjine. Daleko preovlađujuća, ogromna većina ne samo da se nije uzbudila, nego skandale nije na pravi način ni registrovala 

Čuda se ne bi nazivala čudima ako se ne bi izuzetno i odista retko dešavala. Stoga je malo zemalja koje u punoj meri zaslužuju kvalifikaciju iz ovog naslova. Pa ipak, može se bez većeg intelektualnog napora dokonati da je reč o Srbiji, našoj jedinstvenoj i neponovljivoj zemlji. Čuda o kojima je ovde reč nisu stvar kojom se možemo ponositi, a još manje stvar po kojoj bismo svoju zemlju mogli da uvrstimo u skupinu država predodređenih da služe kao inspiracija i primer. 

Reč je o zabrinjavajuće učestalim pojavama koje nam zemlju legitimišu kao neuređenu i problematičnu, a nas, stanovnike, kao civilizacijski nedovoljno emancipovan puk koji ne uspeva da spreči izgrede i prekršaje kakvi jednoj valjano organizovanoj državi ni u kom slučaju ne pristaju. Svrha ovoga teksta nije iscrpno prikazivanje tih kompromitantnih čuda – njegov neizbežno ograničen obim daleko je od toga da za takav celovit spisak pruži potreban prostor – ali će neka od njih biti samo ilustrativno pomenuta. Tek toliko da ne ispadne da je reč o nekom izmišljenom nizu iskaza datih sa namerom da se postigne efekat kakav na drugi način ne bi bio ostvariv.

Iako je, dakle, nešto iscrpniji spisak van dometa planiranog pa i mogućeg, ilustrativna lista može da se sačini bez teškoća. Savamala, operacija „helikopter“, Jovanjica, Krušik, plagijat doktorata, lista instrumentalizovanih tabloida sa tako drastičnim i ružnim neistinama da se čoveku učini da je za njihovo čitanja potreban kakav apaurin ili slično umirujuće sredstvo...Čovek se upita kakvi su to ljudi koji produkuju takva čuda i da li se išta slično dešavalo u bližoj, pa i daljoj prošlosti. 

Poznato je da je čovek kvarljiva roba i čuda su se verovatno dešavala i ranije, ali memorija je selektivna i sve ono što je odista ružno vreme briše ili bar prekriva izmaglicom koja oštre bridove ublažava i pretače u meke pastelne nijanse. Aktuelna čuda mnogo su vidljivija i ostaju upadljiva, iako se javnost i na njih navikava i tako oguglala, biva manje osetljiva no što dimenzije ovih čuda iziskuju i zaslužuju.

Čuda koja nas zakivaju za dno međunarodne razvojne liste

Među čuda na koja ipak ne bismo ni u dužoj perspektivi mogli postajati manje osetljivi jeste nabujala korupcija, koja nas na raznim međunarodnim listama redovno locira na izuzetno nedopadljiva, krajnje uznemirujuća mesta, i još gore, zapanjujuće odsustvo vladavine prava koje čoveka podstiče da ovu zemlju, pribegavajući Đilasovoj metafori, nazove besudnom zemljom. U jednom nedavno objavljenom radu (Ekonomika preduzeća br. LXVII, br. 1-2, 2019), za koji bi se moglo reći da je najznačajniji prilog iz oblasti ekonomije u poslednjih par decenija, Pavle Petrović je sa svoja dva mlađa saradnika (D. Brčerević i M. Gligorić) analitički rigorozno, strogo ekonometrijski pokazao da zbog korupcije i odsustva, bolje rečeno prenebregavanja vladavine prava, Srbija gubi otprilike jedan procentni poen svoje ionako skromne stope privrednog rasta. 

To je otprilike trećina stope rasta koju bi Srbija, ceteris paribus, ostvarila da nije toliko ogrezla u korupciju i vladavinu prava skrajnula do đilasovske besudnosti. Verovatno je da danas u svetu nije moguće naći uporediv slučaj tako šokantne pravne nedostatnosti koja se, poput ogromnog bumeranga, vraća u vidu neke bezmalo sudbinske kazne za tolika nepodopstva. Ima u tome neke više, gotovo transcedentne pravde, ali je druga strana te „pravde“ okolnost da ona sa svom ubitačnom surovošću pogađa one koji je najteže podnose i kojima najneugodnije pada.

Jedno posebno, jarko izdvojeno čudo predstavlja bujica samohvalisavih tvrdnji iz samog vrha našeg vladajućeg komesarijata o Srbiji kao izuzetno uspešnoj zemlji, kao lideru u regionu i šire,  te o Srbiji kao jedinstvenom slučaju impresivnih performansi koji bi drugim zemljama služio kao uzor. 

Nastavak teksta možete pročitati u 72. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara