Besplatan novac za sve, utopija ili nova realnost

Ostajući bez posla usled pandemije i krize, milioni ljudi su ostali bez redovnih primanja. To je već postojeću debatu o univerzalnom osnovnom dohotku vratilo u centar pažnje, naročito u razvijenim zemljama. U SAD i Japanu najavljuje se neka vrsta privremenih davanja, dok u Španiji postoji inicijativa da se mera učini trajnom. U Srbiji se o ovom konceptu, još uvek, malo zna i govori

Početkom juna Svetska banka je objavila još jednu u nizu prognoza globalne proizvodnje, prema kojoj svet očekuje pad od 5,2%. Već su potvrđeni šokovi u energetici, industriji i turizmu usled prekida proizvodno-logističkih lanaca i karantinskih mera. Ipak, ovaj scenario pretpostavlja obustavu svih mera protiv pandemije koje utiču na ekonomske tokove do početka jula. Vrlo je moguće da se pretpostavke ovog scenarija ne ostvare – zato je predviđen i lošiji: globalni pad BDP-a od gotovo osam odsto.

Nezavisno od kratkoročnih statističkih gibanja, pandemija će u dugom roku, kroz izgubljeni rad i školovanje, u brojnim zemljama umanjiti socijalni i ljudski kapital. To će se najpre odraziti kroz porast siromaštva, što će preopteretiti sisteme socijalne zaštite. Time se potreba za alternativnim socijalnim rešenjima ponovo aktuelizuje, a jedna od ideja koje kruže je i univerzalni osnovni dohodak.

Šta je univerzalni osnovni dohodak

Univerzalni osnovni dohodak predstavlja bezuslovno i redovno novčano davanje od strane države. To znači da svi stanovnici, bez obzira na to rade li i koliko zarađuju, dobijaju jednaki iznos svakog meseca na račun. Uprkos uvreženom mišljenju, ideja je stara vekovima. Njegovi zagovornici su se pružali čitavim političko-ideološkim spektrom, od levice do liberala ranga Fridmana i Hajeka. To znači da postoji velika raznolikost predloga koji dolaze pod zastavom univerzalnog osnovnog dohotka – od univerzalnog dohotka kao nove komponente države blagostanja do libertarijanskih koncepcija minimalne socijalne države, gde je univerzalni dohodak zamena za sva postojeća davanja. Ova pitanja, uz standardna kao što su struktura primalaca i visina davanja, usložnjavaju debatu.

Jedan od osnovnih argumenata za uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka je potreba da se pojedinac rastereti egzistencijalnih tegoba, koje prouzrokuju različiti aspekti hiperglobalizacije. Trendovi poput deindustrijalizacije, nejednakosti i pada radnih standarda razaraju čitave zajednice, pa je neophodno pružiti barem minimalnu materijalnu sigurnost. Time će se radnik lakše opredeliti za dostojniji posao, jer ne mora da prihvati prvi ponuđeni. Sa druge strane, možda najvažniji argument protiv odnosi se na negativne radne podsticaje – mnogi bi uz garantovani dohodak mogli da izaberu dokolicu, jer se ionako ne mogu nadati visokoj zaradi na tržištu rada. To bi dovelo do porasta nezaposlenosti svih socijalnih troškova povezanih sa tim.

Istina je, ipak, negde između. Još uvek je puno otvorenih pitanja da bi se doneo zaključak. 

Dosadašnja iskustva

Kako bi se procenila izvodljivost programa, potrebno je proučiti ekonomske implikacije i razmotriti neka dosadašnja iskustva u njegovoj primeni. 

Verovatno najveći do sada eksperiment predstavlja „Minkam“ (Mincome) program iz 1973, sproveden u Dofenu u Kanadi. Tada je uloženo oko 83 miliona današnjih američkih dolara kako bi se ispitao efekat na život stanovnika. Svima je bio zagarantovan dohodak tako da niko ne padne ispod granice siromaštva. Oko 30% stanovnika dobijalo je ček svakog meseca – četvoročlana porodica godišnje je primala sumu koja bi danas iznosila oko 20.000 američkih dolara, bez ikakvih uslova. Eksperiment je nakon četiri godine prekinut. U međuvremenu je na vlast došla konzervativna partija i povukla novac, odlučivši da nema potrebe da finansira nešto što unapred zna da ne funkcioniše. Uskraćena su sredstva čak i za analizu do tada prikupljenog materijala, koji je godinama bio deponovan u jednom skladištu kod Vinipega. Ipak, pre nekoliko godina izvršena je iscrpna statistička analiza i ispostavilo se da je program bio uspešan. Suprotno očekivanjima, natalitet je opao jer su mladi odlagali sklapanje brakova, dok mnogi muški hranioci porodice uopšte nisu radili manje. Zabeležen je i podatak da je bolničko lečenje opalo za 8,5% što, uzev u obzir troškove zdravstva (naročito u SAD), predstavlja veliki finansijski potencijal. Nakon nekoliko godina, porodično nasilje je bilo u opadanju kao i prijave mentalnih poremećaja, što znači da je ovaj program zajednicu učinio unekoliko zdravijom.

Nastavak teksta možete pročitati u 72. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.