Dejan Manić, proizvođač kraljevske pirotske kobasice

Fali meso za peglanu kobasicu

  • Broj 72, jul 2020.

  • Aleksandar ŽičOvde su sela opustela, nema ljudi, nema obnove stočnog fonda, sve je zamrlo. To je i strateški problem ove države, da spreči odumiranje sela, da obezbedi uslove da se ljudi vrate i da se

  • 0 komentara

Ovde su sela opustela, nema ljudi, nema obnove stočnog fonda, sve je zamrlo. To je i strateški problem ove države, da spreči odumiranje sela, da obezbedi uslove da se ljudi vrate i da se obezbedi pogodnosti za razvoj stočarstva. Bez sirovine nema proizvodnje, to je valjda svima jasno

U Srbiji kažu što južnije to tužnije, ali Pirot i njegovi žitelji očito su davno iskoračili iz šablona, pa i kada je u pitanju poslovni ambijent. Očiti primer je mašinski tehničar Dejan Manić Mana (43) koji je sa grupom sugrađana krenuo u stvaranje brenda i inicirao Sajam peglane kobasice, koji je ove godine po osmi put održan u prepunoj hali Kej, sada već pod pokroviteljstvom grada. Za to vreme Manić, kao jedan od pionira Udruženja proizvođača „peglane kobasice“, kako objašnjava za „Novu ekonomiju“, prešao je dug proizvodni put, koji ga je unapređenjem tehnologije doveo do proizvoda koji će se na sledećoj sajamskoj manifestaciji naći pod imenom „Kraljevska peglana kobasica“.

„Teško je danas opstati, a da se čovek pored svog ne lati još nekog drugog posla. Ne samo Pirot, već je Srbija danas takva da čovek mora pored redovnog da ima i dopunsko zanimanje. Malo je ljudi u Pirotu koje znam a da ne rade više poslova, manje ili više uspešno, ali je to očito neophodno da bi obezbedili pristojan život za sebe i svoju porodicu“, objašnjava Dejan Manić. Uspeo je da  svoj radni angažman u proizvodnji guma u kompaniji Tigar Tyres upotpuni i privatnom biznisom u kome se suočio s nizom nelogičnosti, kao i ostali preduzetnici. No, s ponosom naglašava da mu je njegova proizvodnja peglane kobasice obezbedila i prvo mesto i  medalju za kvalitet  na Sajmu kojim je ovaj brend postao prepoznatljiv u Srbiji i regionu.

Nova ekonomija: Na Sajmu je bilo čak 40 proizvođača takozvane  peglane kobasice. U očito jakoj i velikoj konkurenciji, ima li mesta za sve na tržištu?

Dejan Manić: Naravno da ima, čak i ne zadovoljavamo potražnju. Nikad nisam imao problema sa prodajom, kao ni ostali pirotski proizvođači. Prvo tržište je bilo lokalnog tipa, samo u gradu, a kasnije je naš proizvod plasiran i po celoj Srbiji. Imali smo i besplatni marketing kada je reč o poslanicima iz ovog kraja koji su „peglanu kobasicu“ odnosili za Beograd. Naravno da razmišljam, kao i mnogi, o povećanju proizvodnje, ali tu dolazimo do prepreka i problema. Prva i osnovna je nedostatak sirovine za veću proizvodnju, koja mora biti sa Stare planine. Ovde su sela opustela, nema ljudi, nema obnove stočnog fonda, sve je zamrlo. To je mislim i strateški problem ove države, da spreči odumiranje sela, da obezbedi uslove da se ljudi vrate i da se obezbedi pogodnosti za razvoj stočarstva. Bez sirovine nema proizvodnje, to je valjda svima jasno i to je osnovni problem i kod proizvođača peglane kobasice koji bi hteli da prošire proizvodnju i tržište. Volja dakle postoji, plasman takođe, ali nema sirovina. Mi proizvođači ne odustajemo od svog proizvoda, ali nam zaista preti opasnost da nećemo imati sirovine za proizvodnju.

Nastavak teksta možete pročitati u 72. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara