Goran Tomašević foto-reporter sa Pulicerom

Kad novinari počnu da beže, ja počinjem da radim

Nema tu mesta emocijama. Ako imate emocije, ne možete da funkcionišete. Emocije se isključe, to dođe posle, one se vrate kad se završi snimanje. Pribranost je najbitnija, da u svakom trenutku znate šta radite koliko god da je opasno. Ne samo da znaš gde da se skloniš ako zagusti, nego i kad podići aparat, kad možeš da slikaš, kad ne možeš, jer moram da pazim da me neko ne upuca

Najviše američko priznanje za novinarstvo i književnost, za kojim strasno žude svi kreativci (novinarstvo u nekoliko kategorija, fotografija, književnost, publicistika, muzika...), dobila su, kažu, četvorica Srba - Mihajlo Pupin, Čarls (Dušan) Simić, Volt Bogdanić i Goran Tomašević. 

„Nisam ni znao da je moja fotografija nominovana, bio sam digao ruke od Pulicera, prilično me to iznenadilo. Bio sam u Turskoj, probudio me drugar i kolega i saopštio mi“, priča za „Novu ekonomiju“ Goran Tomašević, foto-reporter novinske agencije Rojters, stacioniran u Istanbulu, dok mu je radno mesto vascela planeta. 

Ide gde ga odvedu vetrovi ratova, seobe nomada, krvavi dijamanti, sportska takmičenja, razna politička buđenja proleća i plišane revolucije, sukobi narko-bandi... Slikom je izveštavao sa Kosova 1999, iz Iraka, Avganistana, Libije, Sirije...Živeo u Jerusalimu, Kairu, Najrobiju. Trenutno je u Americi, prati masovne proteste zbog policijskog nasilja, pokrenute u maju ubistvom nenaoružanog Afroamerikanca Džordža Flojda. Intervju smo uradili sredinom juna, u njegovom rodnom Beogradu, ali nismo realizovali dogovoreni nastavak jer je hitno pozvan da odleti „preko bare“, da pokrije demonstracije narodnog nezadovoljstva u Sijetlu, Vašingtonu... 

I imejl prepiska oko njegovih fotografija, zapravo dogovor oko ilustracija ovog  razgovora, morala je da sačeka zbog „najviše sile“. Primarni zadatak bio mu je da prati predsednika SAD Donalda Trampa. „Danas je Tramp u Tulsi, nema šanse ranije da pošaljem fotografije“.  I bi tako, jedan od vodećih lidera sveta imao je prednost. 

Tomašević, koji je karijeru započeo u dnevnom listu „Politika“, osvojio je 2019. godine Pulicera zajedno sa kolegama iz Rojtersa. Njih jedanaestoro je nagrađeno kao tim za „živopisnu i zapanjujuću vizuelnu priču o očaju i tuzi migranata“, iz Centralne i Južne Amerike na putu u SAD, piše u saopštenju. 

Fotografija je, kazuje laureat, nastala u avgustu 2018. godine na njegovom drugom putu u Honduras, u San Pedro Suli, grad sa najviše ubistava na svetu u područjima koja nisu zahvaćena ratom. Ovekovečio je trenutak kad petao prolazi pored tela ubijenog člana latinoameričke bande „Bario 18“.  

U zloglasnom gradu uglavnom deluju protivnički gengovi koje su osamdesetih prošlog veka osnovani u Los Anđelesu i bavili se prodajom narkotika, reketom. Kada su ih Amerikanci proterali nazad, oni su se ponovo organizovali u zemljama iz kojih su došli, pre svega u El Salvadoru, pa se onda proširili na region. Glavna delatnost su im prodaja narkotika i njihov transport do kartela u Meksiku, iznuda i trgovina belim robljem. Često se bore za primat i kontrolu teritorije. Dva najveća klana koja deluju u Hondurasu su „Mara Salvatruča“ i „Bario 18“. 

„Jedno od mojih prvih iskustava na terenu bio je policijski uviđaj posle jednog ubistva. Pitao sam prevodioca zašto su ubili dva čoveka koja su ležala na ulici pokrivna čaršavima. Raspitao se i saznao da su bili iz suprotnog kraja grada, da ih lokalci nisu poznavali i da je uletela ekipa i upucala ih. To je bio razlog, a objašnjenje je bilo da su ovi pripadnici protivničke bande i da špijuniraju za policiju.“  

Na pitanje da li oseća strah dok pokriva ratove, boravi u opasnim zonama gde se sukobljavaju bande, Tomašević odgovara odrečno. 

„Uglavnom ne osećam strah, zato što sam previše fokusiran na to što treba da radim. Nema mesta za bilo kakvo plašenje, jer se te fotografije teško dobijaju, retko se ukazuju prilike da možeš sve to da ovekovečiš. Na primer, meni su u mojoj kancelariji rekli da nikako ne pokušavam da radim protivničke bande istovremeno, a ja sam ih baš tako fotografisao, pazeći da to ne otkriju. Proveo bih neko vreme sa njima. Sedeo, razgovarao i čekao mogućnost da mi dozvole nešto da slikam. Ne može ništa da se radi bez njihove dozvole. Sam ulazak u njihove regije je strogo kontrolisan. Stane auto, mi priđemo tom nekome koga poznajemo, popijemo kafu, kruže klinci na biciklima koji su članovi bande već sa 12, 13 godina, često imaju oružje. Ako se ne radi nešto kako treba, prođe kinac na biciklu i upuca te. Neke od mojih kontakata i sagovornika su ubili mačetama. E, onda dolazi drugi tip koji me dovodi, sve vreme proverava da li je policija okolo, i onda kad dođem u tu kuću gde su oni, opet sedimo, pričamo, i onda ukoliko uspem da ih animiram, oni  dozvole da ih slikam“, naglašava naš sagovornik. 

I dodaje da neki prezaju od toga da im se lica pojave u medijima, a drugi ne.  „Nekad su bili pod maskama, pa sam ih slikao, nekad bi mi rekli da ih ne slikam ako nemaju maske, a kad dam reč, ja to poštujem, nikad je nisam prekršio. Neki njih sa kojima sam razgovarao i koje sam slikao, kad sam ja objavio fotografije, već su bili ubijeni.“ 

Nastavak teksta možete pročitati u 72. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara