Parlamentarni izbori koji to nisu bili

Najdosadnije glasanje u istoriji

Vučić se, koncentrišući svu moć u državi i razarajući bez milosti sve političke protivnike, ipak žestoko preigrao. I njegova „servilnost“ prema zapadnim centrima moći teško će moći da prikrije bednu realnost praktično monostranačke Skupštine. On je to uvideo čim je u izbornoj noći najavio da će u Vladu uključiti i neke od političara koji su propali na ovim izborima

Junski parlamentarni i lokalni izbori spadaju u najdosadnije od kada je uveden višepartijski sistem u Srbiji. Devastiran politički sistem doveo je do toga da je režim Aleksandra Vučića za protivnike na izborima imao stranke i udruženja građana sa minijaturnom podrškom biračkog tela; sve političke stranke (uključujući i one koje bojkotuju izbore), osim koalicionog partnera SPS-a, imaju manje od 5% podrške. 

Da nešto duboko u političkom tkivu ne valja, pokazuje i to što se prvi put posle 2000. godine angažuju strani „medijatori“ u izbornom procesu, kao i  bojkot izbora od strane dela opozicije (iako je to potencijalno samoubilački potez). Za SNS je posebno neprijatna činjenica angažovanje evropskih posrednika pošto su se više puta „zaricali“ da stranci neće određivati izborne uslove, ali to opozicija nije umela da iskoristi pošto je „previše“ očekivala od te podrške.

Dugo mrcvarenje opozicije

Protesti koji su počeli u jesen 2018. godine uspeli su da zahvate veliki broj gradova i da zatalasaju političko mrtvilo u zemlji. Istovremeno, usled mrcvarenja koje je SNS sprovodio nad opozicijom u parlamentu skoro sve poslaničke grupe iz opozicije su napustile Skupštinu.

U jeku tih protesta, na inicijativu Dragana Đilasa, organizovano je potpisivanje famoznog „Sporazuma sa narodom“ (kojeg se valjda danas seća još samo on), po uzoru na papir sličnog naziva koji je lansirao DOS u borbi sa Miloševićem. Sastavni deo tog dokumenta bilo je i šest zahteva sa 42 preporuke za izbore od „ekspertskog tima“ Saveza za Srbiju.

Vlast je malo popustila u parlamentu, prekinuta je ponižavajuća praksa podnošenja amandmana vladajuće stranke na nazive zakona (čime je uzurpirano vreme za raspravu) i odustalo se od objedinjavanja po 50 zakona u jedinstvenu raspravu, pa se deo poslanika vratio u klupe. Usled nedostatka jasnog koncepta i sukoba grupe mladih ljudi koji su umislili da su oni organizatori, sa ljudima koji su bili pod Đilasovom kontrolom, protesti su se tiho ugasili pa se danas čini kao da ih nije ni bilo. 

„Četam haus“ fijasko i dolazak Evropljana

Približavanje izbora otvorilo je i pitanje bojkota dobrog dela opozicije pa je, očigledno na mig „zapadnih prijatelja“, krajem leta prošle godine pokrenut dijalog vlasti i opozicije po „Četam haus“ pravilima. Organizatori su bili dve NVO (pod kontrolom zapadnih faktora) - Fond za otvoreno društvo i CESID. Od dijaloga nije ispalo ništa, pravila učešća su kršile obe strane, a „dijalog“ su polako napuštale jedna po jedna stranka, da bi se završio bez ikakvih rezultata.

Posle debakla „Četam haus“ dijaloga uključili su se evropski posrednici (dosta niskog ranga). Teško je nabrojati sva imena koja su „prodefilovala“ da bi se na kraju našim izborima bavili Tanja Fajon i Vladimir Bilčik. Od početka je bilo jasno da oni smatraju da izbore treba održati uz učešće opozicije, pošto vlast učini određene ustupke. Ovo je možda bila prilika da se ozbiljnije unapredi izborni proces; ali je rigidnost Saveza za Srbiju, koji je ostao pri ultimativnom stavu da se ispuni svih 6+42 zahteva i preporuka uz „9 meseci medijske slobode“, jednostavno sprečila svaki realističan dogovor. 

Da je opozicija imala listu od 5-6 jednostavnih, razumljivih i racionalnih zahteva, postojala je šansa da oni budu usvojeni (na primer, precizna lista s nekoliko ključnih medijskih zahteva, smanjivanje broja biračkih mesta na polovinu radi lakše kontrole, unošenje rezultata sa biračkog mesta u tablet-računar koji bi preko bežičnog interneta odmah bio prosleđen RIK-u i koji bi odmah bio objavljen na internetu i slično). 

Savez za Srbiju „zakopao“se u svoju ortodoksiju – prvi od zahteva na listi  bio je da se onemogući predsedniku učešće u kampanji, što je i politički nelogično i licemerno (ključni ljudi SZS su svoje karijere napravili za vreme Borisa Tadića koji je funkciju obilno koristio za dolazak DS na vlast). 

Nastavak teksta možete pročitati u 72. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara