Gradski biciklizam

Gde li je sada moj Žuća

Da l’ je tad ljubav već bila splasla kao tokom dugogodišnjeg braka, a on se „fucnuo“ i postao nepoželjan drugima, kako sam smatrala u krizi srednjih godina, tek, prestala sam svog Žuću da vezujem. Lakše mi je bilo tako da ga zaskočim i otperjam u nepoznato, nego da se drndam s lancem i katancem

Bicikli su poput ljubavnika - uvek vam je jedan draži od ostalih, ma kolika da je konkurencija. Ne radi se o njihovim vidljivim performansama, odnosno - brendu, ili, u ljudskom svetu – slim&fit formi koja čini dobrog frajera, podrazumevajući natprosečnu ljubavnu tehniku, već o nečem unutrašnjem što vas sudbinski povezuje. Zbog čega taj obični komad metala doživljavate kao živo biće i pripisujete mu ljudske atribute. I biva vam toplo oko srca kad na njega pomislite, i dugo nakon rastanka.

Tako  sam imala jednog Žuću, logično – žutog rama, model koji je iščileo iz sećanja, potisnut pravim, a ne kozmetičkim vrlinama. S njim sam se spojila gotovo do simbioze, premda je mahom on služio meni, kao prevozno sredstvo, ali i tovarno magare, ventil u avanturu, garant slobode i po potrebi spreman da me doveze do kuće mrtvu pijanu. Jer, on je sam znao put do zgrade gde smo živeli, ma odakle da smo krenuli.

Upoznala sam ga u nekom servisu na Novom Beogradu, u trenutku kad su mi ukrali prethodni bicikl. Bio je čvrste građe, teških „kostiju“, pa ipak lakog hoda, iako polovan. Bez reči sam za njega dala 20 evra, dodajući mu jedino korpicu, spreda, s obzirom na to da ne trpim lepljivost ruksaka na leđima. A bez obzira na remećenje težišta, rizično u situacijama koje ću kasnije izneti.

Nema toga što Žuća i ja nismo prošli, lunjajući po gradu, od Čubure, pa sve do Žarkova, Obrenovca i Batajnice, gonjeni avanturizmom i radoznalošću. Kao i ja, imao je svojih dobrih i loših dana, što smo međusobno tolerisali, ili iz datih uslova izvlačili maksimum uživanja.

Žuća je bio neobično brz i spretan za svoje stanje i godine, a bogami i otporan. Umeo je da se provuče kroz automobilske gužve i da sa pešacima igra slalom. Znao je da nađe prečice ne obazirući se na suprotni smer saobraćaja. I da okretno jezdi šumskim stazama. Da trpi rupe, ispupčenja, talasaste nabore asfalta... Da po vreloj letnjoj kiši postane amfibija.

Jednom me je dovezao i do Slankamena u organizovanoj ekspediciji. Bez potrebe za ekstra pauzama, ravan drugim luksuznijim učesnicima karavana, pa čak i onim što se teraju ležećki i smatraju izrazito fensi. Nosio se i sa primercima za rentiranje (u okviru specijalizovanih izleta) utegnutim da budu po ukusu probirljivih inostranih klijenata.

Čini mi se da je bio desetobrzinac, što ja nisam zloupotrebljavala, već na menjaču birala samo dva nivoa snaga, za ravno i uzbrdo, a sve da ga poštedim napora (glasine da sam duduk za tehniku, potpuno su neistinite). Po prirodi strpljiv, bez glasa je čekao da se bućnem u Savu, Dunav, jezero Ade i tako ga mokra zajašem. Čekao i kad nekom odem u posetu i da se po njega vratim kad mi se ćefne.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara