Kolumna Biljane Stepanović

Hajde Jano kuću da prodamo

Verovali ili ne, predsednik države Srbije Aleksandar Vučić ovo je stvarno izjavio: izgradnja nacionalnog stadiona, od svih stvari koje bi nam bile potrebne je - nasušna potreba. Još nam je objasnio da su se „potrebe ljudi promenile“ pa se na stadione više ne ide da bi se, pazite sad – vikalo i navijalo (kao onda dok je on tamo obitavao) već da bi ljudi uživali i „imali potpuni doživljaj“ nečega.

Ovakvo razmišljanje pokazuje da je predsednik Srbije, definitivno, čovek prošlog vremena koji uopšte ne razume šta se oko njega događa i uz to čovek bez ikakvog kontakta sa realnošću, a posebno bez odgovornosti za građane i državu koju treba da vodi. Na stranu to što se nikada nije mentalno izmakao izvan stadiona, navijača i „navijača“, bukača, to je njegov ceo svet, pa nikad nije pokazao da makar vidi, a posebno da razume da postoje drugi prioriteti i kulturne potrebe jedne zajednice i da postoje ljudi koji uživaju u bioskopu, pozorištu, na izložbi, na koncertu, a ne samo na stadionu.

O tome sada nije reč. Svet je okovala pandemija kojoj se ne zna ni budući tok, a naročito kraj, i najrazvijenije zemlje sveta suočavaju se sa nezapamćenom krizom, pad svetske ekonomije probija i pesimistične prognoze, pa svi gledaju koliko i na koji način mogu da pomognu građanima da sačuvaju zdravlje i živote i svojim ekonomijama da se što pre oporave.

Svi, ali ne i vlast u Srbiji. Mi smo iz predsednikovih usta prvo slušali da nam pandemija korone ne može ništa, pošto imamo sasvim dovoljno novca. Onda smo odjednom čuli da je „ćup prazan“, što bi značilo da mi u stvari novca nemamo. U međuvremenu smo se po izuzetno visokoj ceni zadužili nekoliko milijardi evra, a to nije sve, biće još skupih kredita, kriza tek dolazi. Tu su se baš pogodili i parlamentarni izbori, pa su nas zbog toga obmanuli da pandemija prolazi i da je od svih stvari na svetu najbolje ići baš na – utakmice. Upravo su nam one u tom trenutku bile „nasušna potreba“. 

Da bi se birači odobrovoljili i shvatili koliko država o njima brine, svima je baš pred izbore podeljeno po 100 evra da bi se kod biračkih kutija setili ko o njima najviše brine i za tu brigu ne žali para. Celih 600 miliona evra. Doduše pozajmljenih na račun tih istih građana, koji će ih i vraćati. Ekonomisti su listom govorili – bačen novac, uludo protraćen, ali uzalud. 

Uludo traćenje novca je zaštitni znak ove vlasti koja se upinje da se predstavi kao domaćinska, ali joj to sve teže ide. Stadion će koštati, prema starim proračunima, oko 250 miliona evra. Osim što su i ova suma i ovaj „posao“ idealni za nekontrolisanu ugradnju, ta će suma sigurno biti premašena. Kako budu napredovali radovi, tako će rasti i apetiti za ugradnju i podizati cenu. Da se mislilo na državu, mogla se umesto novog stadiona graditi nekakva (bilo kakva) infrastruktura po Srbiji, koja bi onda dobro poslužila nekoj privredi. 

Da se mislilo na državu, ne bi se ovako rukovodilo ni nacionalnim avio-prevoznikom Air Srbijom, pa sad država treba da plati ukupno 120 miliona evra kredita koji dospevaju ove i sledeće godine, pored 300 miliona evra koje je već platila u poslednjih šest godina za svojih 51% vlasništva. Partner Etihad je svojih 40 miliona evra, za koje je dobio 49% vlasništva, već odavno izvukao i još zaradio, a sigurno više ni dolar neće uložiti. Šta država ima od ovog „posla“, možda će nekad neko morati da objasni.

Ima toga još – prema izveštaju SDPR-a za prošlu godinu, država Srbija sklopila je 163 uvozna ugovora sa 31 zemljom, u vrednosti od 620 miliona dolara za uvoz raznog naoružanja. Šta će nama toliko naoružanje, zašto se i ove godine nastavlja kupovina, kad se zdravstveni sistem skoro raspao pod teretom korone, a privredi preti kolaps, nema nikakvog odgovora. Kao što nema ni odgovora šta je sve tokom pandemije od medicinske opreme kupljeno i po kojim cenama. 

Čak ni bizarni spomenik Stefanu Nemanji, sasvim u skladu sa naprednjačkom estetikom i poimanjem lepog, koji se montira ispred nekadašnje železničke stanice, niko ne zna koliko košta.

Ali smo zato letos slušali hvalisanje na sva usta da će naša dobra država uložiti čitavih 17 miliona evra za 10.000 mladih nezaposlenih ljudi koji će dobijati po 20.000 do 25.000 dinara mesečno za devet meseci prakse. Ako se kod poslodavaca uopšte nađe toliko radnih mesta.

Ovde nikakva dalja priča nije potrebna. Samo se uporede cifre i vidi se tačno šta su prioriteti ove vlasti. I koliko domaćinski troši naš novac.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara