Strah od budućnosti i klopka prošlosti

Kako izbeći zamku žrtve

Da bi se umirili, ljudi često pribegavaju preuzimanju uloge žrtve. Uloga žrtve smiruje jer oslobađa odgovornosti. Ali, dugoročno je izuzetno samorazorna, ona zaustavlja svaki dalji razvoj, i lični i društveni. Jer kada smo žrtva, onda su nam drugi krivi, a mi možemo spokojno da sedimo i ništa ne preduzimamo

Da li vas intrigira činjenica koliko je kod nas već od 90-ih godina prošlog veka, pa evo do danas, prošlost „u modi“? Da li vam je čudno što se istoričari ne skidaju sa medija i što su, kako reče jedan od njih, postali „superselebritiji“? 

Sa druge strane i u suprotnosti sa popularnošću istorijskih tema, u javnom govoru ne obrađuju se baš mnogo teme o budućnosti, a posebno ne o praktičnom rešavanju životnih problema. Ako se iko bavi na primer temama novih naučnih otkrića i njihove primene u savremenom svetu, kao i njihovim posledicama po društvo u budućnosti, onda te emisije izgleda nemaju baš neku veliku popularnost niti gledanost. 

Očekivalo bi se suprotno. Jer svaki živi fenomen (a društvo je takođe jedan, uslovno rečeno živ, odnosno dinamičan fenomen) ipak bi u cilju svog opstanka trebalo da se zanima više za budućnost nego za prošlost. Na prošlost nemamo više uticaja, ali na budućnost i te kako imamo. U poređenju sa srpskim medijima i društvenim diskursom, u Holandiji na primer teme koje se tiču sadašnjosti i budućnosti imaju mnogo bolju „prođu“ od tema iz prošlosti. 

Kako to da smo upali u problem prežvakavanja davno završenih priča? Da li nam se to servira od strane vlasti, a „narod je glup i neobrazovan“ pa guta sve što mu se plasira (a što je teza mnogih intelektualaca), ili je možda (još) nešto drugo u pitanju?

Još je Frojd, pre više od sto godina, tvrdio da čovekom vladaju dve nagonske sile, eros i tanatos. Prevedeno na svakodnevni jezik, motivi stvaranja i razaranja. 

I zaista, ako pogledamo ljudsku istoriju, ali i današnjicu, jasno je da se ljudi bore za preživljavanje i nastavak svoje vrste, ali oko tanatosa, tj. nagona za destrukcijom, još uvek postoje sporenja. Kada vidimo kakve sve loše stvari su ljudi spremni da urade drugim ljudima, ali ponekad i sebi samima, verovatno nam svima ponekad prolazi kroz glavu pitanje: da li smo mi ljudi neka samodestruktivna vrsta?

Od Frojdovog vremena je prošlo dosta vremena i psihologija je kao nauka dosta napredovala. Umesto o tanatosu, tj. nagonu za destrukcijom, danas pre govorimo o strahu, kao možda najjačem pokretaču, uslovno nagonu, kod čoveka (ali i drugih životinja). Da je strah možda osnovna, najjača i najprimarnija emocija, govori i to što je u klasifikaciji mentalnih poremećaja jedan ceo klaster poremećaja rezervisan samo za poremećaje straha (tzv. anksiozne poremećaje).

Strah je primaran za opstanak pojedinca. Praistorijski čovek (ili neka životinja u prirodi) ne bi dugo opstao bez osećanja straha. Strah je crvena lampica koja pali naše odbrambene reakcije, između ostalih i poznatu reakciju bega ili borbe (fight or flight response). 

Verovatno se sada pitate kakve veze ima strah sa našom opsednutošću prošlošću i zanemarivanjem budućnosti? Pre odgovora, još jedna mala digresija koja se odnosi na prirodu igre kod dece (ali i mladunaca životinja). Roditelji su sigurno primetili da deca često igraju neke strašne igrice. Postoje i kompjuterske igre sa pucanjem, ubijanjem i slično. Igra često izaziva napetost i strah, ali deca je ipak uporno ponavljaju. Kroz ponavljanje mi ovladavamo veštinama. Ponavljanje strašnih situacija našoj psihi i mozgu služi da tu situaciju obradi i inkorporira u svoje funkcionisanje. Ponavljanjem strašna situacija postaje manje strašna i uz to ponavljanjem malo pomalo otkrivamo nova rešenja ili uvežbavamo neke korisne veštine u nošenju sa tom situacijom. 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara