Na Bookingu sa ocenom 9,8

Naš čovek kada reši da ode na odmor, on voli i da potroši, da pojede, da popije, da se provede. Stranac neće, on je limitirao svoj budžet, a pogotovu što stiže s uverenjem da je u Srbiji sve džabe. Oni prvo pitaju kolika vam je plata i kada im kažete 250, 300 ili 350 evra, oni onda smatraju da je sve kod nas bagatelno. S njihovom platom od 2000, pa i više evra, oni standard ravnaju po tome

Neobična porodična biznis priča smeštena je na obalama Dunava u Donjem Milanovcu, između Đerdapske klisure i visova Miroč planine, a njeni glavni akteri su Slobodan Popović(66) sa naslednikom Aleksandrom. U Porečkom zalivu otac i sin grade turističko naselje s tradicionalnim kućama ovog kraja, starim više vekova, u kojoj će strancima sa kruzera, ali i domaćem gostu čiji značaj se video sa korona krizom, ponuditi spoj nekadašnjeg i modernog. Odgovarajući potrebama tržišta, uz iskustva koja je Aleksandar Popović doneo iz Njujorka, kreirali su „fleksibilni turistički biznis model“.

„Koncept naselja nosi nekoliko modela, pre svega je namenjeno organizovanim grupama. Nije kafana koncept, ali nećemo odbijati ni turiste koji svraćaju, putnike namernike. Prvenstvene su ipak zakazane ture da li za dvoje, petoro ili 150 ljudi, nije bitno. Kruzeri, agencije ili fizička lica da li će zakazivati grupnu posetu, svi su dobro došli. Ideja je da možemo da ugostimo do 150 ljudi, kao i korporativne događaje“, objašnjava u razgovoru za Novu ekonomiju Slobodan Popović, koji je turizmom počeo da se bavi pre nešto više od decenije. 

Tada pred penzijom, sa suprugom Slavicom je odlučio da ne sedi i ne kuka kako će izaći na kraj s penzionerskim dinarom. Otvorili su „Apartman Popović“ i dostigli ocenu od 9,8 na Bookingu, te kupili brod kojim „kapetan dunavski“ prevozi turiste kroz moćnu Đerdapsku klisuru. U ovoj sezoni u korona krizi doživeli su, kaže Slobodan, pravi turistički bum kada je reč o domaćem gostu. Porodična priča Popovića specifična je i po tome što su u vreme masovnih odlazaka mladih u inostranstvo, bili među retkim roditeljima koji su dočekali da im se dete vrati iz Njujorka u Srbiju.

Izgleda nije tako loše živeti i raditi u Donjem Milanovcu u ovoj jedinstvenoj Đerdapskoj klisuri?

Nije. Ali dok odgovaram, ne mogu da se automatski ne vratim u jedno drugo vreme. Setim se 1981. godine kada smo supruga Slavica i ja odlučili da se vratimo sa decom u Srbiju iz Bara i nastanimo se u jednom lepom mestašcu sa 4500 stanovnika. Bilo je to doba kada su svi u zemlji, ali i ovde u Donjem Milanovcu imali posao, bili srećni, gradili budućnost, odgajajući decu, a grad ih je bio pun. Sada nažalost ovde živi 700 – 800 ljudi, nema više mladih, svi su se odselili u Beograd, Novi Sad, Italiju, Austriju, Ameriku i ko zna gde preko granice, kao što je bio slučaj i sa mojom decom. Sin mi se na našu sreću vratio sa decom iz Amerike, ali ćerka je sa suprugom i decom u Norveškoj u kojoj su našli novi dom radeći kao lekari i nisu jedini iz Srbije koji su se odlučili za zemlju fjordova. To je dovelo dotle da Donji Milanovac danas nema dovoljno dece za normalno funkcionisanje prvog razreda osnovne škole. Sa tim ide i manjak lekara, tako da više ovde nemamo Dom zdravlja, već je to samo Zdravstvena stanica bez pedijatra. Ko je dakle ostao u Donjem Milanovcu? Najviše penzioneri, a ja sam među retkima koji sa sinom planira porodični biznis i razvoj turističke ponude.

Kako ste odlučili da odete iz Bara i odaberete baš Donji Milanovac za novi život?

Lako se u doba Jugoslavije selilo i zapošljavalo. Kada je došao dan sa se vratimo nazad u Srbiju, Milanovac je izgledao kao savršen gradić za odrastanje dece. Zaljubio sam se u ovo mesto i ta ljubav i dalje traje. Po dolasku odmah sam se zaposlio u Telekomu u kome sam ostao više od 30 godina, a supruga u Pošti, sve do penzije. Vremena su se menjala, kao i država u kojoj smo živeli. Sve je manje bilo i posla i ljudi. I moja deca su nažalost otišla – sin Aleksandar u Ameriku gde je živeo 10 godina, pa se vratio pre dve godine i nastanio u Beogradu. A ćerka Aleksandra je iz Beograda otišla u Norvešku. Doživeli smo supruga i ja kada je najlepše, da naša deca i četvoro unučadi nisu sa nama. Sada su Aleksandrova deca u Milanovcu celo leto, a Aleksandrina zbog korone ne. Mora se naći rešenje u zemlji da se zaustavi odlazak mladih i stvore uslovi da oni koji žele mogu da se vrate.

Milanovac za vas nije samo sećanje na jednu mirnu i dobro proživljenu prošlost, već i budućnost za koju imate velike planove?

Da, ljudi su se iselili, a mi smo ostali i evo danas pronašli sebe upravo u turizmu. Kada kažem mi, mislim na svoju porodicu, jer sa sinom gradim nešto što se zove porodični biznis, kojim će biti obogaćena turistička ponuda našeg mesta i čitavog ovog kraja.