Dušan Miklja, ratni dopisnik i pisac

Pola veka trgovine oružjem

U svojoj novoj knjizi „Pokrov tame“, zasnovanoj na istinitim događajima, Dušan Miklja pripoveda kako se tokom prethodnih 50 godina trgovalo oružjem, posebno u zaraćenoj Africi, kako su trgovci oružjem selili poslove kad su nastajali novi sukobi i kako su se predstavljali kao obični poslovni ljudi

Afrika je tokom i nakon Hladnog rata bila mesto gde su trgovci oružjem zarađivali veliki novac, koristeći vrlo nestabilnu političku situaciju u zemljama gde su se različite grupe borile za prevlast, nezavisnost ili političku moć, a borba je često bila paravan iza koga se odvijao ovaj unosan biznis. Sagovornik „Nove ekonomije“ je Dušan Miklja, ratni dopisnik, pisac i profesor, kome je posao novinara ipak najdraže zanimanje, kroz koji je nalazio inspiraciju za svoje knjige. 

Posetio je svih pet kontinenata i više od 90 zemalja. Proputovao je sve svetske metropole poput Ženeve, Brisela, Njujorka i Rima, ali kako sam navodi, najviše avantura je doživeo u gradovima Afrike, gde je nekada putovao autobusima kroz gradove koje većina ljudi ne ume ni da izgovori pravilno i spavao na ponjavama u hotelima od pola dolara. Ta iskustva su ga i inspirisala da napiše roman „Pokrov tame“, zasnovan na istinitim događajima, vezanim za puteve oružja i trgovinu ovom robom koja je donosila veliku moć trgovcima i presudno uticala na istoriju afričkog kontinenta. 

U kom periodu se događa radnja knjige „Pokrov tame“ i da li su se opisani događaji stvarno desili? 

Radnja obuhvata period od više od pola veka. Počelo je još kada su glavni trgovci oružjem bili Amerika i Sovjetski Savez. Podaci su verodostojni i što se tiče trgovine oružjem gotovo ništa nije izmišljeno. Mesta, gradovi, likovi, sve je verodostojno, čak nisam menjao ni imena trgovaca oružjem.

Može se reći da je istina čak i taj literarni opis koji ukrašava tekst, ali događaji, mesta, likovi, to se sve dogodilo. U svim mojim romanima postoji i deo koji je autobiografski, jer sam sticajem okolnosti upoznao te ljude i bio u tim gradovim. 

Kako ste se našli u ulozi ratnog dopisnika iz Jugoslavije u zaraćenim zemljama? Napisali ste da vam je solidarnost kolega na početku dosta značila? 

Kada sam krenuo da izveštavam o građanskom ratu u Nigeriji, bio sam mlad i to opisujem kao kada neko baci kamen, pa ne znate ni gde ćete pasti, ni šta će vas dočekati. Ogromna je bila razlika između mog položaja i položaja velikih novinskih kuća poput CNN-a, BBC-a ili Frans presa, oni su imali novca i uticaja, mogli su ceo avion da iznajme. Ja sam sleteo u Lagos, nedovoljno obavešten. Prilično sam nepromišljeno to prihvatio i već na aerodromu sam imao teškoće, poput vojnika koji su me ucenjivali. U hotelu sam bio očajan, jer sam poslat da izveštavam sa fronta, a kako doći do fronta koji je nekoliko stotina kilometara daleko. Tada sam zatekao novinare Frans presa, oni su me primili u njihov avion iz velikodušnosti, a ništa od mene nisu mogli da očekuju. Međutim, pokazalo se da sam im bio od velike koristi, možda i od presudne, gledano sa novinarskog stanovišta. Za nas Nigerija tada nije bila velika tema, ali za Francusku jeste, jer su se Britanci, Amerikanci i Francuzi nadmetali oko kontrole nad naftom. Dogodilo se da je čuveni okrutni komandant, poznat pod nadimkom Crni Škorpion, hteo jedino sa mnom da razgovara na frontu, što zbog ugleda koji je tada imala Jugoslavija, što zbog nepoverenja prema ostalima. Zbližili smo se, čak mi je dao i svoju posetnicu, koja mi je kasnije pomogla da ne nastradam na ulici, kada me je napala rulja. Od tih naših razgovora su kasnije imali koristi i svi ostali novinari, koji su preko mene dobili informacije.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara