Priče iz knjige

Tri mangupa sasvim različitog soja

Kad je Đinđić „krao“ glisere

*Mi revoluciju samo osmišljavamo, ponovo definišemo, uvodimo nove pojmove i definicije – bavimo se, zapravo sholastikom. I onda idemo, legnemo i mirno spavamo, kao da ćemo tim rečima zaista promeniti svet (mladi Đinđić)

Kako je Zoran Đinđić provodio, bolje reći, organizovao gimnazijske dane na Novom Beogradu? Da li je bio štreber ili i dobar drug? Kako je i zašto sam sebe predložio za predsednika odeljenske zajednice, a potom održao roditeljski sastanak i izgrdio roditelje što dopuštaju da njihova deca pred kraj školske godine ne uče dovoljno?

Kako se ponašao tokom studija i između ostalog nervirao profesore nekim znanjima većim od njihovih? Zašto je hapšen?

Ili: koliko je devojaka i kojih imao u mladosti i tokom studija?

Na prethodna, posebno na ovo poslednje pitanje nećemo ovde odgovoriti jer zvuče tabloidno i jeftino. Međutim, ima jedna knjiga koja na njih odgovara, a da nije nimalo „jeftina“. Naprotiv, pažljivo je napisana, a čak i neka veoma neuobičajena i šokantna ponašanja mladog Đinđića u njoj nisu data uz izričite sudove, već sa puno dilema i mogućnosti za tumačenje.

Uverljivost je proverena – knjigu je napisao i objavio u „Geopoetici“ pod naslovom „Portret političara u mladosti“ Dragan Lakićević. Ne onaj književnik, već filozof što se odaziva i na nadimak Lakas, a kad nadimku doda i ime Gordin, onda je to pseudonim pod kojim objavljuje druge, manje filozofske knjige.

E, on je drugovao sa ubijenim premijerom od drugog razreda gimnazije i ostali su bliski i kroz godine u kojima ih je život razdvajao. Iz štiva se vidi koliko je Đinđić uticao na Lakićevićeve ključne odluke u životu, ali u njemu nema nijednog retka koji bi se mogao označiti hvalospevom. A Đinđićev lik osvetljava i iz uglova na koje obično ne bismo pomislili, otkrivajući mnogo kompleksniju ličnost nego što je ona koju smo upoznali i oko koje su već stvoreni stereotipi i uopštavanja.

Prvih godina studija Zoran Đinđić je bio izraziti levičar i proučavalac Marksa i potonjih sledbenika, pa je tako već kao mladić išao na Korčulu da učestvuje u čuvenoj filozofskoj školi, često bez dovoljno para i živeći „o grožđu“. Citiramo Lakićevića:

„Čuveni profesor sociologije Bogdan Denić bio je ne samo stalni učesnik nego i inhabitant Korčule. Predavao je u Njujorku, tokom života postao predsedavajući Socijalističke internacionale, jednom rečju, osoba od formata i veza...

Tom i takvom Bogdanu Deniću je naš Zoran, zajedno sa Mariom Bobincem, ukrao luksuzni motorni čamac. Naočigled svih učesnika škole, provozao se najpre zalivom, a zatim je nestao u pravcu Orebića. Kako je bilo samom Deniću kada je video dva neobuzdana đilkoša kako se voze njegovim čamcem, možemo pretpostaviti. Kada su se vratili u luku, prisutni su se različito ponašali: neki sa zgražavanjem, drugi sa simpatijama. Ta vragolija se izgleda najviše svidela starom Veljku Koraću, koji se pred svima hvalio da je privremenu konfiskaciju vlasništva napravio njegov student. Bogdan Denić je uspeo da suzbije nagomilani gnev i da upita Zorana:

- Je li ti, neprijatelju američkog imperijalizma – aludirao je na američku zastavu koja se vijorila na gliseru – nisi ništa drugo umeo da uradiš nego da otimaš moju sirotinju?

Kada sam Zorana kasnije pitao zašto je to učinio, on je rekao da je hteo da pokaže da je apsurdno izdavati se kao socijalista, a pritom imati sve buržoaske atribute: kuću na moru, gliser...“

Drugom prilikom je šokirao „korčulance“ izašavši za govornicu u kupaćim gaćama, ali se ne zna da li je jedan od učesnika kolegi Francuzu šapnuo – „kakav divljak“ zbog gaća ili govora koji Lakićević ovako parafrazira:

„Dokle tih beskrajnih diskusija unedogled, čemu tolike reči o revoluciji, kada se ona sva svodi na praznu priču... Mi revoluciju samo osmišljavamo, ponovo definišemo, uvodimo nove pojmove i definicije – bavimo se, zapravo sholastikom. I onda idemo, legnemo i mirno spavamo, kao da ćemo tim rečima zaista promeniti svet. Nije u tome poenta, svet i dalje ostaje onakav kakav je, ništa se stvarno ne čini. Revolucija, to su mase na ulicama, to su štrajkovi u fabrikama, to su građani na barikadama... da li smo mi za to sposobni ili ne? Da li su ove konferencije samo kompenzacija za nesposobnost i nemoć za akciju.“

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara