Poslovanje po meri porodica u novim uslovima

Jedno oko na detetu, drugo na ekranu

Kada smo u martu odjednom svi završili zatvoreni u svojim kućama, sa laptopima na kojima smo radili, pratili nastavu i učestvovali na onlajn sastancima, niko nije znao šta nas je tačno snašlo, ali smo se nadali da će brzo proći. Jesmo li pola godine kasnije naučili da kuvamo ručak dok kucamo mejl i da li je mjut na Zoom-u najbolji izum za zaposlene roditelje?

Kada su pre tri godine profesoru Robertu Keliju deca uletela u sobu usred uživo uključenja u televizijski program BBC-a, dok ih je supruga panično sklanjala, svima nam je (osim možda Robertu) to bilo urnebesno smešno i simpatično. Sada, 2020. godine, kada smo svi pomalo Robert, a deca su nam postala deo radnog okruženja, stvari shvatamo malo drugačije.

Pandemija u kojoj je svako javno mesto postalo potencijalna opasnost od zaraze, a države pozivale poslodavce da rad organizuju tako da se on može obavljati od kuće, dovela je do toga da je u aprilu skoro četvrtina zaposlenih u Srbiji počela da radi od kuće, kako pokazuje istraživanje koje je sprovela Grupa za razvojnu inicijativu SeConS. Na ovakav režim rada češće su prelazile žene (27,2%) nego muškarci (22,6%), kao i oni koji su zaposleni u sektoru obrazovanja, informisanja i komunikacija, stručnih, naučnih i tehničkih delatnosti.

Prvi uslov koji se postavlja pred zaposlene koji rade od kuće je obezbeđivanje dovoljnog broja laptopa ili kompjutera (naročito ako u kući imate i školarce koji prate onlajn nastavu), dovoljno brz internet, pa onda prostor za rad i na kraju – vreme i koncentracija. A sa poslednje dve stavke stalno su u deficitu upravo roditelji. Zbog toga je za njih rad od kuće bio pravi izazov, naročito u momentu kada su zatvoreni i vrtići i škole, a kontakt sa bakama i dekama nije bio preporučljiv.

Čak i kada su obrazovne ustanove otvorene, neki od roditelja nastavili su da rade od kuće, dok su pojedini nastavili da funkcionišu po „pandemijskom režimu“ pa decu nisu poslali u obdanište, pokazuje i istraživanje SeConS-a.

Ovaj režim podrazumeva između ostalog i sastanke sa kolegama dok su vam deca u sobi, o čemu nam svedoči i Aleksandra, mama dvoje dece, od 7 i 3 godine, koja radi kao asistentkinja na fakultetu u Beogradu.

„Na primer, u 15 časova imaš onlajn sastanak. Deca su kod kuće, nema ko drugi da ih čuva. Oslanjaš se na njihovu razumnost i da će ostati mirni do kraja. Usred sastanka deca započinju svađu, sa tonama suza i jauka, jer jedno od njih dvoje je zagrabilo veći komad plastelina. Brzinski isključuješ ton, da i ostali učesnici onlajn sastanka ne slušaju svađu. Još brže intervenišeš. Vadiš kinetički pesak u zamenu za plastelin, u nadi da će izdržati još pola sata. Sastanak se nastavlja sa rasutom pažnjom. Jednim okom pratiš njihove pokrete, a drugim prezentaciju na ekranu.“

Da Aleksandra nije jedina koja se susreće sa problemom rasute pažnje i nemogućnošću da adekvatno uklopi poslovne i privatne obaveze kada radi od kuće, pokazuju i podaci naučnih istraživanja koja su se bavila novonastalom situacijom u kojoj veliki broj zaposlenih prelazi na rad od kuće. 

Sve je vanredno, ali rodne uloge su standardne

Sa ovim problemom se češće susreću majke na koje je tokom vanrednog stanja, kada su zatvoreni i vrtići i škole, pao najveći teret brige o deci i kući. Naime, kako pokazuju podaci SeConS grupe za razvojnu inicijativu i organizacije UN Women, kada su se poslovi čuvanja dece i obrazovanja u potpunosti preselili u domove, to su po čvrsto ustaljenim rodnim ulogama i dalje češće preuzimale žene nego muškarci. 

„Žene obavljaju većinu neplaćenih poslova u domaćinstvu, uključujući higijenu, brigu o deci, starima, bolesnima i pripremu hrane, pa situacija epidemije i preduzetih mera, uključujući i izolaciju, povećava obim neplaćenog rada za žene. Takođe im je otežano i ostvarivanje reproduktivnih prava, a o porastu porodičnog nasilja i da ne govorimo“, objašnjava dr Lilijana Čičkarić, upravnica Centra za sociološka i antropološka istraživanja Instituta društvenih nauka u Beogradu.

Istraživanje SeConS-a pokazuje da je pandemija tek u trećini domaćinstava uticala na promene u obrascima podele rada u kući. Tamo gde je do promena došlo, to se najčešće odnosilo na čišćenje, spremanje stambenog prostora, kuvanje, pranje sudova, pranje garderobe, a znatno ređe peglanje, kontrolu školskih obaveza i brigu o maloj deci.

Ipak, ukoliko se preraspodela posmatra kroz razlike u odgovornosti i opterećenju članova domaćinstva, pandemija je uglavnom doprinela samo još većem obimu kućnih poslova koje obavljaju žene. Tek ponekad uključili bi se i ostali i to po staroj paroli – „da pomognu ženi“.

Sa druge strane, istraživanje koje su sproveli naučnici i naučnice sa američkih univerziteta Jejl i Kornel pokazuje da rad od kuće može dovesti do smanjivanja rodnog jaza između muškaraca i žena jedino kada je u pitanju briga o deci, odnosno da postoji mogućnost da će se očevi više uključiti oko nege dece nego kada moraju da idu na radno mesto, ali će i dalje majke biti te koje će češće voditi računa o deci za vreme svog radnog vremena, odnosno da će uporedo raditi i čuvati decu.

Vreme koje majke provedu radeći od kuće je češće isprekidano, zbog čega im je pažnja često podeljena između posla i porodice. Uporište za ovakve tvrdnje, navodi se u američkom istraživanju, može se pronaći u podacima brojnih studija koje pokazuju da majke svoje slobodno vreme najčešće provode u prisustvu dece i da je u njega često uključeno i povremeno obavljanje kućnih poslova ili čuvanje dece. Dodaje se čak i činjenica da je i majčin san češće prekidan zbog dečjih zahteva, nego što je to slučaj sa očevima.

Zanimljiv podatak iznet u američkom istraživanju, koji se zasniva na podacima pre pandemije, jeste da žene koje rade od kuće u proseku rade 38 sati nedeljno, od čega čak 31 sat u prisustvu dece, dok je kod muškaraca taj podatak znatno drugačiji – od ukupno 48 sati nedeljno, tek 18 je dok su deca pored njih.

Sukob privatnog i poslovnog izaziva anksioznost 

Ovakav način rada stvara osećaj da se uloga majke i zaposlene žene teško mogu uskladiti, a da deca ne znaju da ste na poslu i kada ste kod kuće. Sve ovo neretko dovodi i do osećaja anksioznosti, depresije, bezizlaznosti ili usamljenosti, na šta su se u toku pandemije i karantina požalile ispitanice i u Srbiji i u Sjedinjenim Američkim Državama. U oba istraživanja ovi problemi bili su izraženiji kod majki nego kod očeva. 

Kako se navodi u istraživanju koje je objavio SeConS, četvrtina žena se prilikom rada kod kuće osećala frustrirano jer im je posao zadirao u privatnost i porodični život, dok se 22% muškaraca požalilo na ovaj osećaj. Najteže je bilo roditeljima koji dolaze iz domaćinstava koja broje četiri ili pet članova koji su, osim što su osećali nelagodu zbog zadiranja u privatnost, imali problema i sa ometanjem od strane drugih članova porodice.

Sa druge strane, ometanje i nefokusiranost, osim do frustracija, dovode i do manje produktivnosti, što posledično može dovesti i to manjih zarada ili sporijeg napredovanja. 

„Samo odmorna osoba može biti produktivna na poslu, kreativan i pouzdan saradnik, posvećena majka sa kapacitetom za igru i zabavu. Pomiriti sve to u danima koji nisu idealni, kad su vam sve energetske baterije poluprazne, prava je nemoguća misija“, objašnjava Aleksandra.

A kada život postaje nemoguća misija žene će se pre odlučiti za manje zarade u zamenu za fleksibilno radno vreme, pokazuje američko istraživanje. Iako su različiti modeli zaposlenosti kao što su nepuno radno vreme, rad od kuće ili slično, doveli do većeg broja zaposlenih, a pre svega žena, koje bi da ono ne postoji verovatno bile isključene sa tržišta rada jer ne bi mogle da usklade svoj privatni i poslovni život, pandemija je ukazala na brojne probleme koje rad od kuće podrazumeva. 

Aleksandra ističe da joj je novonastala situacija potpuno promenila shvatanje mogućnosti rada od kuće, pa je ono što je nekada podrazumevalo ustupak ili pogodnost, sada postalo izazov koji je na duge staze teško izdržati. 

Ko će priteći u pomoć roditeljima?

U ovom izazovu roditeljima bi morala da pomogne i država, smatra Lilijana Čičkarić.

„Država privatnim poslodavcima upućuje samo preporuke, a radnice i radnici su pritom prepušteni samovolji poslodavaca.“

Ona dodaje da je neophodno apelovati na poslodavce da se konsultuju sa svojim zaposlenima kada je u pitanju način organizovanja rada od kuće kako bi se njihove potrebe uzele u obzir i kako bi im bilo omogućeno da što bolje usklade svoj poslovni i privatni život.

„Na primer, trebalo bi razviti više modaliteta i ponuditi zaposlenima da, kad god je moguće, izaberu onaj koji bi im najviše odgovarao - fleksibilno radno vreme, fiksno radno vreme, dvokratno radno vreme i slično.“

Preporuke koje se iznose u istraživanju SeConS-a odnose se pre svega na kampanje koje bi promovisale menjanje ustaljenih rodnih uloga koje tradicionalno pripisuju većinu kućnih obaveza ženama, kao i medijsko isticanje dobrih praksi podele rada. Takođe, u slučaju ponovnog zatvaranja vrtića i škola, ističe se da je neophodno da kompanije organizuju čuvanje dece za svoje zaposlene, prvenstveno one koji moraju da odlaze na posao. U podsticanju ravnopravnosti polova, istraživači i istraživačice ističu neophodnost uvođenja obaveznog odsustva očeva nakon rođenja deteta, koje je u Evropskoj uniji već regulisano kao „kvota za očeve“, dok je u Srbiji još uvek isključivo kao preporuka i otvorena mogućnost.

Ipak, dok preporuke ne budu usvojene, zaposlenim roditeljima, a pre svega majkama, koji istovremeno rade i čuvaju decu, ostaje i dalje da žongliraju sa brojnim obavezama. 

„A u večernjim satima kad je tišina i kad imate prostor da se bavite zaostatkom sa posla, vama se neopisivo spava. I još nešto: valjalo bi da spremiš ručak za sutra“, objašnjava Aleksandra situaciju sa kojom se poslednjih meseci susreću brojni roditelji, a kojoj se i dalje ne nazire kraj.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara