Dan mrmota

Da li sam ja uopšte živa?

A šta bi zaista činilo promenu? Naravno, da se zaljubim. E to je tek zadatak ravan nemogućoj misiji. Gde da sretnem ljubav svog života i to bez poslovičnog čarkanja? U spojke preko specijalizovanih sajtova ne verujem, susrete naslepo sam za sva vremena otpisala, svi koje poznajem idu mi na živce ili ih ne doživljavam kao muškarce. I šta ću sad?

Nekad sam bila živa, a sada jedva mrdam. Budim se teško, oglušujem se o alarm, razvlačim po krevetu dok me ne zabole leđa, a takav sam manir oduvek prezirala. Smućkam kafu, sednem za laptop i dugo buljim u prazan „papir“. Koncentracija mi je jadna, pa iz učmalog mozga jedva izvlačim reči da obradim razne novinarske teme, dosadne mi ma o čemu pisala. Takvi su i plodovi mog rada, beskrvni, prozaični i suvoparni, očigledno nastali bez strasti vodilje.

Ukoliko mi inspiracija krene, ne ustaje mi se od kompjutera, pa tako dan za tili čas iscuri. Ako li završim s tekstom, ne znam šta ću dalje sa sobom. Tuširanje preskačem, kosa mi je često ulepljena i spljoštena na potiljku. Oblačenje tretiram kao navlačenje uniforme. Podsetnik na obaveze sadrži sve manje stavki, sve češće prebacivanih za sutradan. Sivo vreme me zakucava u mestu, izlasci iz kuće predstavljaju kuluk, a ostanak unutra – robiju. 

S ono malo volje nateram sebe na kakvu aktivnost, redovno bez smisla, osim da me odvoji od televizora. Uhvatim se ponekad za kakav zadatak, cedeći sebe kao suvu drenovinu. Kontakti sa ljudima svedeni su mi na minimum. Nekako dočekam veče, pravdajući se umorom što odmah potonem u san. U međuvremenu se prežderavam. Jedem i noću, pa se sva zamažem čokoladom. Na posteljini ostaju masne fleke nakon pranja, a na mom telu naslage sala.

Moj psihoterapeut smatra da sam pala u depresiju, što doživljavam kao nimalo stimulativnu kritiku, pa tražim razloge da izbegnem sesije. Jer, one ne nude rešenja, ili ih ja ne vidim u monolozima svog psihologa. Dijaloga nema, jer nema ni konkretne muke, obaveznog dela mog nekadašnjeg identiteta. Istovremeno avanturističkog i paćeničkog.  

Da nisam pregurala i pubertet i klimaks, ne bih znala šta je bedak, pa bih svom čika-glavi poverovala. Ovako, sklona sam da mislim da živim Dan mrmota, sve i ako se  ne sećam radnje ovog holivudskog hita. Ali, valjda je u tome i bila poenta filma, da stvori utisak ničega. Rado bih sve pripisala koroni, ali istina nikad nije tako jednodimenzionalna.

Pokušavam da se otmem jadu putem regresije, vraćajući se u trenutak kad se kovid-19 nadvio nad našom egzistencijom. Prkosno sam tvrdila da pretnja bolešću ni u čemu neće da me poremeti, a ponajmanje prinudi na socijalnu distancu. Peške sam obilazila prijatelje u uslovima restrikcije saobraćaja. Nabavila bicikl da mi ovo bude zabavnije. Koristila svaku priliku da zbrišem iz grada, dane provodila na Adi, ako nije bilo povoljnije opcije. Takozvani lockdown iskoristila da okrečim gajbu i ofarbam prozore. Priredila dve izložbe. Čak otišla i na more, rabeći poslednje izdisaje leta. I poslednje snage svog starog „ja“.

Međutim, nešto mi govori da navedena tlapnja potiče odranije, da zadire u batrganje oporavka od loše veze i potonjeg raskida. O, koliko je u tom odnosu bilo čarki i bola, različitih bar u nijansama, pa bih nekog dana bila frustrirana, drugog plačna, trećeg histerična, a petog egzaltirana. Da prebolim bivšeg iziskivalo je mnogo napora. Energiju sam trošila i na kukanje drugaricama. Možda je njima bilo zamorno da me slušaju i daju jedne te iste savete, ali ja sam svojim jadom bila ispunjena, dok i to nije prestalo. Umesto olakšanja, dobila sam čamotinju.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara