Dajte hologramske đilase i šolake

Skupština bez opozicije vazda je vlažni san svakog iole pristojnog autokrate, ali izgleda da je predsedniku Srbije i, što je u ovom slučaju još važnije, lideru Srpske napredne stranke Aleksandru Vučiću ovaj zalogaj autokratije već preseo.

Slika poslanika monumentalne vladajuće koalicije koji se, kao na traci, smenjuju i recituju delegirane im govore, koji bi za cilj trebalo da imaju fingiranje postojanja opozicije tamo gde je nema, patetična je manifestacija totalne nekreativnosti u rešavanju jednog sada već ozbiljnog problema. Ili je možda bolje reći - simptoma.

Bojkot izbora od strane najvećih opozicionih snaga nije nešto što je Vučiću preterano odgovaralo. Kada je pokušao da ih ipak nekako namami spuštanjem cenzusa na tri odsto, nije ni sanjao da tih tri odsto ne da neće promeniti njihovu odluku, nego neće biti dovoljno ni da u parlament uđu makar neke stranke koje bi mogle koliko-toliko da glume opoziciju.

Kada je njegova ekipa u parlamentu ostala sama, shvatili su da to i nije baš tako zanimljivo. U prvi plan su iskočile kojekakve kebare i langure, mlade nade potpuno dostojne jednog SNS-a, koje su, zajedno sa starijim veteranima, osuđene na ne baš preterano smislena izlaganja po principu „red pohvala Vučića, dva reda pokude Đilasu“.

Direktiva da se ima stvoriti iluzija kako opozicija učestvuje u parlamentarnom životu realizuje se na razne načine. Ili se konstantno govori o njima, ili se govori njima. Da, pojedini poslanici im se zaista obraćaju lično, kao da su tu. Onda se u nekom trenutku sete da ovi ipak nisu tu, pa dobijamo razne komične scene, poput obraćanja poslanika Marka Atlagića, koji na kraju izlaganja kaže: „Je l’ tako, gospodine Đilas?!...koji sada posmatraš ovaj prenos iz svog udobnog stana.“

Koliko to zaista ima efekta na prosečnog gledaoca skupštinskih prenosa, ostaje da vidimo na narednim izborima. Svakako bi bilo interesantno jednom anketom proveriti koliko njih misli da opozicija zaista ima svoje poslanike u Skupštini zahvaljujući ovim performansima.

Do tada, treba malo pomoći poslanicima vladajuće koalicije. Mandat im je tek počeo, a verovatno ni njima nije lako da umetnu reči „Đilas“ i „lopov“ u baš svaku rečenicu. Još im je teže da se užive u kritikovanje opozicije ako ovi nisu tu. 

Možda ne bi bilo loše da se opozicija nekako materijalizuje, da se prosto ukaže u parlamentu, bar u nekom obliku. Mogao bi, na primer, da se postavi jedan hologram Đilasa, kojem bi poslanici mogli da se obraćaju. Ili da se barem instaliraju televizori, na kojima bi se smenjivale slike opozicionih lidera, u zavisnosti od toga kome se već koji poslanik obraća. Ako je sve to preskupo, mada ne bi trebalo da bude za ovakvog ekonomskog giganta kao što je Srbija, uvek možemo da odštampamo nekoliko kartonskih Đilasa, Šolaka, Jeremića i Obradovića, kojima bi se poslanici obraćali do mile volje.

Tako bi oni bili ubedljiviji u svojim izlaganjima, jer mnogo je lakše kritikovati nekoga ko je nekako tu, ali opet nije dovoljno tu da bi mogao da odgovori. Oko ovog koncepta mogao bi da ih posavetuje i predsednik stranke lično. Ako neko ima iskustva u polemikama sa protivnicima koji nisu tu, to je on. Već godinama na taj način polemiše sa svima, od političkih takmaca preko javnih ličnosti pa sve do tviteraša čiji mu se tvitovi ne dopadnu iz nekog razloga. I vidite gde je sada. Na vrhu. Okružen isključivo onima koji ne pričaju, već samo poslušno klimaju glavom. A i ako pričaju, on čuje samo odjek sopstvenih reči.