Porodica u doba pandemije

Dome, (slatki?) dome

Osim što su žene u toku vanrednog stanja, ali i nakon njega, više čistile, prale, brinule o deci i starijima, one su i mnogo češće nego što je to bio slučaj pre pandemije bile žrtve porodičnog nasilja. O tome svedoči i činjenica da se Autonomnom ženskom centru u prvih mesec dana nakon proglašenja vanrednog stanja za pomoć javilo tri puta više žena nego što je to bila situacija u istom periodu prethodne godine

Jeste li ikada mogli da poverujete da ćete jednoga dana na televiziji gledati spot koji vam poručuje: „Voliš svoju majku? Udalji se od nje. Voliš svoju ženu? Ne dodiruj je“? Upravo to su nam letos poručivali Vlada i Ministarstvo zdravlja. Ali, šta će pomisliti vaši roditelji kada se udaljite od njih? I hoće li partner ili partnerka razumeti da ih ne dodirujete zato što je to nekakva mera predostrožnosti? Sa druge strane, hoćemo li i sami moći da se priviknemo da se družimo maltene samo sa svojim ukućanima i da li ćemo na njih gledati istim očima kada baš sve počnemo da radimo zajedno – jedemo, spavamo, radimo i učimo?

Pandemija nas je primorala da se priviknemo na nove navike, da prihvatimo nove obrasce ponašanja, da se pozdravljamo laktom umesto rukovanjem, da se ljubazno udaljimo od sagovornika umesto da mu se srdačno približimo. Sa druge strane, donela nam je i mnoge brige – hoćemo li ostati zdravi i hoćemo li uspeti da sačuvamo one koje volimo? A što je više onih o kojima brinemo i za koje smo odgovorni, to je i ova lista duža. Zbog toga je i roditeljima glava poslednjih meseci na ivici pucanja. 

Istraživanje koje je Unicef sproveo za vreme, ali i nakon vanrednog stanja, pokazuje da su roditelji (u istraživanju navode majke/staratelji) najviše brinuli o zdravlju i socijalizaciji deteta, ali i o obrazovanju i o mentalnom zdravlju. Roditelji koji žive u gradu bili su zabrinutiji oko socijalizacije svoje dece, dok su i za vreme vanrednog stanja i nakon njega bili podjednako zabrinuti da li će deca dobiti odgovarajući nivo obrazovanja. To je i razumljivo, imajući u vidu da su škole bile zatvorene sve do kraja prošle školske godine. 

Sa druge strane, roditelji su bili nesigurniji u svoj ekonomski položaj u junu i julu ove godine nego što je to bila situacija na početku pandemije, u aprilu, kada je na snazi bilo i vanredno stanje. Ipak, kako pokazuje Unicefovo istraživanje, majke i staratelji su bili u lošijem psihičkom stanju u toku vanrednog stanja, kada su često bili i osuđeni na stalno ostajanje kod kuće zbog čestih ograničenja kretanja, nego u junu i julu kada ovih obaveznih ograničenja više nije bilo. 

Kad nam stres ukrade utočište

Iako od maja više nema policijskih časova, roditelji koji su učestvovali u Unicefom istraživanju su se i u junu i julu izjašnjavali da i dalje provode više vremena sa svojom članovima porodice nego što je to bilo slučaj pre pandemije. Iako roditelji provode više vremena sa decom, ne znači da je i vaspitavanje lakše niti da je njihov odnos stabilniji. Unicefovo istraživanje pokazuje da roditelji imaju utisak da im je pandemija značajno otežala njihovu ulogu, a dr Ivana Mihić sa Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu objašnjava da je pandemija većinu porodica prinudila na manju ili veću izolaciju, te da je samim tim i značila izostanak podrške koja je porodici uobičajeno dostupna.

„Na ovaj način snažno podižući stres i ugrožavajući mentalno zdravlje, ona je znatno umanjila kapacitete roditelja da kvalitetno brinu o deci. Dodatno, međutim, ona je intenzivirala sve manje funkcionalne odnose - pojačala je konflikte unutar porodice, na primer“, objašnjava Mihić za „Novu ekonomiju“.

A kada je porodica ispunjena konfliktima i stresom, ona sve teže ispunjava ulogu koju inače ima u životima odraslih, a pre svega dece – da bude izvor sigurnosti i prvi prostor gde tražimo zaštitu, izvesnost i podršku za emotivno zahtevne događaje i stres, objašnjava Ivana Mihić.

„Kada je i porodica sama pod stresom, ona gubi svoju mogućnost da na ovaj način ponudi sigurno utočište svima nama. Za decu, osim što prestaje da bude dostupni izvor podrške, porodica koja je snažno pogođena krizom, u kojoj su intenzivirani konflikti, izazovi u mentalnom zdravlju i slično - postaje sama po sebi dodatni izvor stresa i ne samo da ne neguje i podržava razvoj i učenje, ona ga ometa“, kaže Mihić.

Umorne porodice

Velike promene koje je pandemija uzrokovala, kao što su deca koja ne idu u vrtiće i škole, roditelji koji su se odjednom našli u ulozi nastavnika i vaspitača dok istovremeno obavljaju svoje poslovne obaveze ali sada kod kuće, primorale su porodice da se ubrzano prilagođavaju, da menjaju svoje navike i svakodnevno funkcionisanje. Sve ovo veoma umara porodice i zasigurno troši njihovu snagu, zaključuje Mihić.

Ona dodaje da se u takvim prilikama ispoljavaju psihološki problemi koji su u vezi sa stresom i osećajem izolovanosti, pa da se ljudi često osećaju uplašeno, zbunjeno, uznemireno, tužno, bespomoćno... 

Ivana Mihić objašnjava da još uvek ne znamo da li su muškarci ili žene više izloženi ovim problemima za vreme pandemije, jer još uvek nemamo podatke o tome.

„Istraživanja se svakako realizuju i prati se mentalno zdravlje i stres odraslih i dece, ali će rezultati tek biti objavljivani. Tada ćemo imati prilike da bolje razumemo učinak ove pandemije, pa i razlike koje u iskustvima postoje između muškaraca i žena, odraslih, mladih i dece.“

Ona se, kako kaže, nada da će ti podaci biti dovoljno informativni kako bi osigurali pružanje kvalitetnih oblika podrške mentalnom zdravlju i porodičnom funkcionisanju u situacijama dugotrajnih kriza. U ovoj sada je, dodaje, podrška definitivno izostala i najveći broj porodica je ostao bez podrške i bez dostupnih mogućnosti da njihove potrebe budu prepoznate, a zatim i da na njih bude odgovoreno. Ovo se odnosi na posebne mere podrške koje bi bile usmerene na situaciju pandemije, ali i na veoma nisku fleksibilnost usluga podrške koje porodice dobijaju u redovnim okolnostima, a koje su sada izostale.

„Razumljivo je da je izazov bio veliki: održati uobičajeni rad, a načiniti još i dostupnim dodatne oblike rada, lako promenljive i izvodljive u situaciji smanjenog broja praktičara koji realizuju podršku porodicama, a izraženijih potreba porodice. Ipak, važno je da budemo svesni da je dobrobit dece i odraslih koji o njima brinu, oslonjena u značajnoj meri na resurse iz zajednice i da je na stručnjacima da osiguraju njihovu dostupnost, pogotovu u situacijama krize.“

Pandemija na leđima mama

Podršku za vreme pandemije nastojao je da pruži Centar za mame koji je organizovao psihološko savetovalište u okviru koga žene anonimno mogu da potraže pomoć i razgovaraju o svojim problemima. Direktorka ovog centra, Jovana Ružičić, za „Novu ekonomiju“ objašnjava da je pandemija na neki način unazadila one rezultate do kojih su žene došle u borbi za rodnu ravnopravnost. Iako je, kako objašnjava, mnogo bolje biti mama, odnosno žena sada nego pre 50 ili 100 godina, ovakve situacije, kao što je pandemija, otkrivaju koliko je zapravo sve to na staklenim nogama.

„Kada dođe nešto vanredno, vraćamo se na tradicionalnu raspodelu, vraćamo se na naše suštinski tradicionalno društvo. Tako su cenu dodatnih obaveza platile mame. Naše istraživanje je pokazalo da se one gotovo isključivo bave onlajn školom. Dečje potrebe su se povećale, pogotovo dece koja ne idu u školu u ovom periodu. Mame mnogo više i dezinfikuju, čiste, brinu o zdravlju porodice, mnogo više se one brinu o starijima“, kaže Ružičić za „Novu ekonomiju“.

Kad dom ne znači sigurnost

Međutim, osim što su žene u toku vanrednog stanja, ali i nakon njega, više čistile, prale, brinule o deci i starijima, one su i mnogo češće nego što je to bio slučaj pre pandemije bile žrtve porodičnog nasilja. O tome svedoči i činjenica da se Autonomnom ženskom centru (AŽC) u prvih mesec dana nakon proglašenja vanrednog stanja za pomoć javilo tri puta više žena nego što je to bila situacija u istom periodu prethodne godine, ističe Mirjana Mitić iz ove organizacije.

„Gruba procena jeste da su nam se u početku (mart) javljale žene koje su imale iskustvo sa psihološkim i ekonomskim nasiljem, a tek u avgustu one koje su pretrpele oblike fizičkog nasilja i tada su nam govorile da zbog stalnog prisustva izvršioca nasilja u domu nisu bile u mogućnosti da potraže podršku“, kaže Mitić u pisanom odgovoru za „Novu ekonomiju“.

Ona dodaje kako su se mnoge žene našle u još ugroženijoj materijalnoj poziciji jer su ostajale bez posla.

„Pandemija je svakako žene žrtve nasilja stavila u još nepovoljniji položaj i otežala njihov put za napuštanje nasilnih partnera“, objašnjava Mitić.

AŽC je u ovom periodu zabeležio i povećan broj žena koje do sada nisu s njima kontakirale kako bi prijavile nasilje, a Mitić objašnjava kako je tako nešto razumljivo ukoliko imamo u vidu da se ovoj organizaciji žene najčešće javljaju nakon što su već kontaktirale sa nadležnim institucijama, ali tamo nisu naišle na adekvatan odgovor, pristup ili razumevanje.

„U trenutku kada institucije daju šture ili nevalidne informacije, žene su pozivale u pomoć SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja“, ističe Mitić.

Halo, policija?

A institucije su na povećanje nasilja u porodici za vreme vanrednog stanja ostale gotovo neme. 

„Nisam sigurna da je država na bilo koji način, a naročito ne na adekvatan, odreagovala na povećanje partnerskog nasilja za vreme vanrednog stanja. Par zvaničnika je dalo izjave u kojima su podržane žene da prijave nasilje, ali niko nije govorio o prilagođenim uslugama koje bi bile odgovarajuće za žrtve nasilja“, objašnjava Mirjana Mitić.

Ona takođe ističe da su, radeći na SOS liniji, bile u kontaktu sa institucijama iz različitih opština i da su dobijale odgovore koji su bili neusklađeni i neprovereni. Sve ovo ukazivalo je da su zaposlenima u institucijama nedostajale konkretne instrukcije na koji način bi trebalo da postupaju tokom trajanja vanrednog stanja.

Dok su sa jedne strane žene znatno više pozivale SOS broj AŽC-a da razgovaraju o nasilju koje preživljavaju, sa druge strane su državni organi sve manje razmatrali slučajeve nasilja. O tome nam svedoči podatak da su grupe za koordinaciju u saradnju razmatrale gotovo za petinu manje novoprijavljenih slučajeva nasilja u porodici u martu ove godine nego što je to bio slučaj u februaru ili u martu prethodne godine, a taj podatak ističe Mirjana Mitić. 

Podsetimo, ove grupe predstavljaju tela u kojima sede predstavnici tužilaštava, policijskih uprava i centara za socijalni rad, a koja bi trebalo redovno da razmatraju prijavljene slučajeve nasilja u porodici i za svaki pojedinačno određuju individualni plan, odnosno način kako bi u konkretnoj situaciji trebalo postupati. Pojedinačne grupe se formiraju za manja područja u okviru država, a Mitić kaže kako pojedina tužilaštva u periodu vanrednog stanja nisu održala nijedan sastanak ove grupe.

„Ono što je najviše zabrinjavajuće u celoj priči jeste da smo od nekih žena koje su nam se javile čule da su im nakon prijave nasilja, policijski službenici savetovali da se ipak pomire sa nasilnicima i oproste jer ’treba da se drže zajedno sada kada su teška vremena’.“

I upravo to može biti primer situacije kada nam nije lakše kada smo u teškim vremenima zajedno – kada smo poslati da radimo od kuće u kojoj istovremeno trpimo nasilje, kada moramo da objasnimo detetu školski zadatak koji ni sami ne znamo ili kada treba da se igramo sa detetom koje nije u vrtiću, a oči nas bole od celodnevnih onlajn sastanaka. Da li nam je to pandemija otvorila oči da nismo dobri roditelji, partneri, sinovi i ćerke ili je samo otkrila ono što već svi znamo, a to je da su stres i strah ubitačna kombinacija, a da ni kuća nije svima sigurna luka.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.