Da li ćemo ikad živeti kao pre/ Nakon krize više ništa neće biti isto

Najgore je izgubiti poverenje

Mislili smo da će trajati kraće, da će nestati sa prvim zracima sunca, da ćemo uspeti da ostvarimo planove za leto. Ispostavilo se da su prognoze bile površne, a mi smo ostali zbunjeni. Sada, posle devet meseci, učimo kako da živimo sa činjenicom da više nikad ili bar zadugo neće biti isto. O tome šta se dešava sa našim osećanjima u vreme pandemije korona virusa i kako da izađemo na kraj sa njima, razgovaramo sa kliničkim psihologom i psihoterapeutom Goranom Tominom.

Već dugo smo prinuđeni da se nosimo sa novim neprijatnim okolnostima, nekad izgleda kao da smo zarobljeni u kazanu koji ključa. Koja su dominantna osećanja koja primećujete na ulici i u ordinaciji?

Različita osećanja kriza pokreće. Recimo, ono što često vidim kod ljudi sa kojima radim jeste strah da će preneti virus nekom članu porodice. Nekad je to teži strah nego onaj za sopstveno zdravlje.

Osećanje krivice?

To je osećanje „krivice unapred“. Nekad klijenti kažu: „Ja to sebi ne bih oprostio“. Što se tiče ostalih osećanja, vidim dva pravca. Jedan je anksioznost koja se pored neizvesnosti zbog same korone još potpiruje nastupima Kriznog štaba. A sa anksioznošću su povezani mnogi mentalni problemi i teškoće. To dodatno ugrožava mentalno stanje nacije. Drugi pravac je neodgovorno ponašanje. Građani počinju da dižu ruke. „Ne mogu ovo više, nikom ne verujem“, i ponašaju se kao „pušteni s lanca“. Imamo i jedno i drugo i to se može videti svuda oko nas, kao i u ordinacijama. 

Polarizovani smo, delimo se na hrabre i slabe, na odgovorne i neodgovorne. Svakodnevno čitamo na društvenim mrežama svađe između građana koji nose maske i onih koji to odbijaju. Sukobi su česti i na ulicama i na televiziji. Podele pojačavaju konflikte kojih inače ima previše u društvu.

Ljudi se identifikuju sa jednom ili drugom grupom i postoji direktan ili indirektan obračun. Ne znam da li neko od toga profitira. 

Kako bi trebalo da se nosimo sa strahom?

Moramo da ga prihvatimo. U početku, on je bio parališući, ali je sad manji jer ljudi ne mogu zauvek da se plaše. Moramo pokušati da budemo racionalni. Korona je tu, ali život se nastavlja dalje. 

Koliko nam u toj borbi sa strahom pomaže država, Krizni štab?

Oni pojačavaju anksioznost. Svoje konferencije drže na način koji je kontraproduktivan u kontekstu mentalnog zdravlja. Uz mere i ograničenja trebalo bi da se daje i objašnjenje zašto su neophodni. Zamislite, recimo, situaciju u kojoj nas Krizni štab edukuje, umesto da nam preti i viče na novinare. Moj predlog je edukacija, dobronameran prijateljski pristup dobrog roditelja umesto strogog oca koji viče i preti batinama. Kad se tako ponašate, onda imate neodgovornu decu, imate građane na ulici koji se ponašaju neodgovorno jer više nikom ne veruju. Oni nemaju kome da veruju. Nema osobe koja bi nama zvučala kao neko ko zna šta radi i šta govori. Potreban nam je neko ko bi uneo red u sistem.

Ipak, mi živimo na terenu na kom se strah smatra slabošću?

Da, vaspitani smo tako da otcepljujemo neka osećanja. To cepanje je kao i polarizacija u društvu. Cepanje se događa unutra. Osoba koja se ne boji, koja ne nosi masku, koja ide u gužvu, ona se boji, ali ona je svoj strah otcepila i projektovala ga u druge koje smatra „kukavicama“. 

Nismo poznati po tome da razmišljamo o svojim osećanjima, obično ih „guramo pod tepih“?

Kad ih ignorišemo pa ih možda somatizujemo onda bole leđa, boli nas glava, oscilira pritisak. Tada dobijamo poziv da razmislimo šta nas to zapravo uznemirava. Misliti o svojim osećanjima je preduslov, nekad čak i dovoljno veliki posao. Potrebna je samorefleksija nad onim što se događa.

Dodatno zbunjuje i u naš sistem unosi konfuziju jedna semantička stranputica. Kažu nam da živimo u „novoj normalnosti“. Vi ste je proletos nazvali psihotičnom. Šta našu realnost čini psihotičnom?

To je bilo u početku. Zašto je bila proletos psihotična realnost? Pomalo to što ste rekli –  polarizacija. Mislim da je svet generalno polarizovan u dve kategorije. Tako je i u ovoj situaciji. Imate one koji su neodgovorni i imate one koji su previše uplašeni. Veoma je teško da nađete neku mudru zlatnu sredinu, da ostanete razumni, pribrani, da ne budete psihotični. 

Kako do te zlatne sredine, razumne mere između straha i poricanja straha, možemo da dođemo?

Edukacijom. Svakog dana otkriva se nešto novo o korona virusu, ali nauka nije tabloidni naslov. Nauka je jako spora. Jedino što mogu da kažem je da bi trebalo biti strpljiv, sačekati i verovati da će epidemija jednom proći, bilo tako što će doći vakcina, bilo tako što će se sama ugasiti, kao i druge epidemije koje poznajemo u istoriji. Na kraju, možda ćemo morati da se naviknemo da živimo sa koronom onako kako smo se navikli da živimo sa influencom. Možda neće prestati epidemija, ali će prestati ovaj psihološki užas. 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.