Jovanka Nikolić, vlasnica portala Glas Šumadije i podruma rakije „Dramić“

Nikad više u državnu službu

Jovanka Nikolić je ceo svoj radni vek, do 50. godine života, posvetila novinarstvu. Bila je dugo novinarka i urednica tada čuvenog kragujevačkog nedeljnika „Svetlost“, bila je direktorka TV Kragujevac dok je ta televizija negovala profesionalne standarde. „Svetlost“ je prodata pa je onda propala, a televizija je privatizovana, pa je privatizacija poništena, ali je Jovanka otišla 2014, kad je SNS preuzeo vlast u gradu. Setila se svoje dedovine u selu Cvetojevac, rakije koju pamti od detinjstva i počela sasvim novi posao. A onda se vratila i novinarstvu, osnovala sajt „Glas Šumadije“ i postigla vrlo zavidnu posetu i popularnost.

Kako opstajete sa novinarstvom i nezavisnim regionalnim portalom u ovim uslovima u Srbiji? 

Prve dve godine smo opstajali na entuzijazmu nas nekoliko novinara koji smo radili na portalu „Glas Šumadije“. U jednom trenutku smo „uleteli“ u prazan medijski prostor u Kragujevcu zato što je Kragujevac u jednom trenutku imao tri lokalne televizije, nedeljnik „Svetlost“ pa „Nezavisna Svetlost“. Kragujevac je grad u kome su počele da izlaze prve novine u Srbiji „Novine Srbske“, a u jednom trenutku ostaje bez medija. U Kragujevcu postoji ta tradicija žudnje za lokalnom informacijom i onda smo mi pokrenuli portal  „Glas Šumadije“. Dve godine smo radili potpuno volonterski, uspeli smo da pozicioniramo portal, većinu tema smo dobili tako što nam građani javljaju šta se dešava. Ove godine prvi put počinjemo da pokrivamo troškove, reč je najčešće o stranim donacijama - Evropski fond za demokratiju i Britanski savet, uspevamo da isplaćujemo za tu našu malu redakciju honorare i da pokrivamo troškove zakupa poslovnog prostora. Prvih par meseci smo radili od kuće a onda su građani počeli da nas zovu i pitaju gde smo, tada me je bilo sramota da im kažem da smo kod kuće, pa smo iznajmili lokal od pet kvadrata.

Da li stvarno postoji lokal od pet kvadrata?

Postoji u Tržnom centru Kragujevac. Onda smo iznajmili malo veći, od 25 kvadrata, i tu smo sad nas tri.

Vi ste kao neka novinarska gerila: prvo radite od kuće, pa vas onda traže čitaoci da vam javljaju vesti.

Nije to samo situacija u Kragujevcu – u većini lokalnih sredina je takva situacija sa medijima. 

Šaka nezavisnih medija u Beogradu takođe radi u neobičnim uslovima, ali ipak ne do te mere.

Tako smo radili. Sada zahvaljujući tim donatorima koji su prepoznali naše sadržaje, pretpostavljam da su prepoznali i da smo nezavisni ne samo od vlasti nego i od bilo kakvih drugih uticaja, mi sada uspevamo poslednjih par meseci.

Trebalo je prethodno izdržati dve i po godine.

Trebalo je da se izdrži, ali je nama mnogo značila podrška građana. Građani su očekivali da mi izađemo i rešimo njihove probleme, oni ne znaju i ne moraju da znaju na koji način mi radimo. Kragujevac je tu bio specifičan, mislim da je on bio jedina lokalna samouprava u Srbiji koja još uvek nijednom nije raspisala konkurs za sufinansiranje javnog interesa u medijima. Čini mi se da sada malo kreće, počinju da nam se javljaju i oglašivači, za divno čudo sami, iako nismo portal koji je blizak vlasti.

Očigledno je da zbog čitalaca prepoznaju interes i to je u redu, ali da li se osećate ponekad kao fanatik, a ne kao novinar?

Ne ponekad, osećam se vrlo često. Nekad mi bude i neprijatno da se pogledam u ogledalo, da li je normalno da u ovim godinama budem i entuzijasta i optimista. Nekako sam očekivala da će se ta moja novinarska karijera drugačije završiti, da ide nekim drugim tokom. Ja sam završila fakultet '90. godine, već je počinjao rat u Hrvatskoj, mi stalno imamo neke događaje i pomisliš sada će biti mirnije, pa će biti normalnije evo sad i ova pandemija, ali sa druge strane kada pogledamo da je Crveni krst u Kragujevcu dan primirja obeležio tako što su položili vence na grob dr Elizabete Roz, britanske lekarke koja je umrla od tifusa u Kragujevcu. Zamislite te žene koje pređu okean, dođu u Kragujevac u neku malu sredinu gde ljudi umiru od tifusa, pa koliko je njima bilo teško, a sad pa valjda ćemo i mi da izdržimo.

Kakvo je to poređenje, ovo nije ratno stanje, a pretvorilo se u bitku za normalnost.

Ja sam slušala predsednika na konferenciji za novinare dok sam bila u kolima i stvarno sam imala utisak da smo mi u ratu i da je on čovek životno ugrožen, da se tu nešto dešava, pominjao je neki film za koji ja nisam čak uspela da saznam ni od kolega o kom filmu je reč. 

Vi još uvek slušate predsednika?

Redovno. Ja imam iskustvo sa njim pošto sam bila odgovorna urednica 1999. godine novina „Nezavisna Svetlost“ u vreme kada je sadašnji predsednik bio ministar za informisanje, tako da sam vrlo često visila po sudovima po zakonu koji je u to vreme važio, tako da imam to neko iskustvo sa predsednikom i slušam redovno šta priča.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara