Ranko Bugarski, lingvista i član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu

Reči kao alat u rukama propagande

Neki poslanici vladajuće koalicije u aktuelnom sazivu parlamenta bez opozicije variraju hvalospeve predsedniku Srbije sa primitivnim napadima na odsutne opozicionare, kao i na ugledne intelektualce, umetnike i sve druge koji se usuđuju da javno misle svojom glavom. A to čine u cilju ulagivanja predsedniku Vučiću, ali i prikrivanja svoje nesposobnosti da smisleno raspravljaju o temama na dnevnom redu

U novoj raspodeli fotelja, dobili smo i jednu koja bi trebalo da se bavi dijalogom, ali kako realnost pokazuje, ministarka koja na njoj sedi zasad je stavljena na „nečujno“, jer je ovo doba govornika koji recituju svoje monologe. Kolika je snaga reči i da li su neke reči izgubile moć, da li su neke prešle granicu koju nisu smele i zašto se to dešava sa najznačajnijim sistemom čiji je cilj da poveže i objasni sagovorniku naš univerzum, a ne da zbuni? Šta se dešava sa jezikom u našem društvu i koji se mehanizmi pokreću kad se on zloupotrebljava? Odgovore na ova pitanja potražili smo od Ranka Bugarskog, sociolingviste, redovnog profesora opšte lingvistike i anglistike u penziji i člana Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu.

 

Danas je najteži dan i zvanično za Republiku Srbiju, što se tiče pandemije korona virusa, kad su u pitanju i broj umrlih broj zaraženih, ali sa svim tim, kada pogledate proporcionalno broju stanovnika, i dalje smo među pet ili u pet najboljih evropskih zemalja“, rekao je predsednik Vučić. Znamo da je informacija mogla i drugačije da se formuliše. Međutim, takmičarski duh mora postojati i tamo gde mu mesto nikako nije. Šta znači biti najbolji po broju umrlih?

Biti u nečemu najbolji znači u tome isprednjačiti. U normalnoj upotrebi jezika očekuje se da to bude nešto pozitivno (najbolji đak u razredu, sportista u svojoj disciplini), ali kad iza tog superlativa usledi nešto negativno to može da izazove semantički kratak spoj, koji nas dovodi u nedoumicu. Tako je izraz „najbolji policajac“ jasan i pohvalan i bez konteksta, dok je „najbolji lopov“ nejasan i protivrečan pa zahteva objašnjenje. U konkretnom slučaju, izgleda da je nespretnu formulaciju prouzrokovao sukob između onoga što se htelo reći, tj. da smo među onima koji imaju najmanje umrlih i zaraženih, i psihološke potrebe govornika da stalno ističe kako smo najbolji u ovome ili onome. Dubinski smisao poruke, koji su njegovi birači svakako razumeli, jeste tvrđenje „Nama dobro ide, a za to sam zaslužan ja“. Važno je jedino to, a ne da li je tvrđenje uopšte istinito.  

Često se rečima manipuliše, menja im se značenje ili se koriste nemarno. To mora dovesti do posledica u odnosima. Gubi se poverenje u njihove korisnike, pa i u njih same. Čemu služe reči ako se koriste da bi se krilo, a ne otkrivalo?

Ovo pitanje tiče se komplikovanog odnosa između jezika, mišljenja i  stvarnosti. Obično se kaže da nam jezik služi za izražavanje misli. Međutim, francuski državnik 18. veka Taljeran ocenio je da jezik služi upravo da sakrije naše misli. A još je skeptičniji danski filozof Kjerkegor, koji je ustvrdio da se mnogi ljudi služe jezikom kako bi prikrili činjenicu da oni i nemaju nikakvih misli! Ovakve opaske potvrđuju vaše zapažanje o skrivanju umesto otkrivanju posredstvom reči, koje najčeće služi manipulaciji. Evo samo jednog primera. Neki poslanici vladajuće koalicije u aktuelnom sazivu parlamenta bez opozicije variraju hvalospeve predsedniku Srbije sa primitivnim napadima na odsutne opozicionare, kao i na ugledne intelektualce, umetnike i sve druge koji se usuđuju da javno misle svojom glavom. A to čine u cilju ulagivanja predsedniku Vučiću, ali i prikrivanja svoje nesposobnosti da smisleno raspravljaju o temama na dnevnom redu. Posledica toga je drastično urušavanje ugleda same institucije parlamenta, otuđivanje građana i širenje osećanja bespomoćnosti. 

Neke reči su postale prazne školjke, olupine bez značenja, toliko su se potrošile u upotrebi. Šta danas znače reči sramota, istina, laž?

U javnom, posebno političkom diskursu najčešće znače vrlo malo. Sramota je imati drukčije mišljenje od službenog, istina je ono što se proglasi s vrha vlasti i rastelali putem vladi bespogovorno vernih i stoga povlašćenih medija, a laž je sve što kažu slobodno misleći ljudi a što se ne uklapa u zvaničnu propagandu. Seni neumrlog Orvela! 

Šta danas znače reči fašista, ustaša?

One ne znače baš ništa, izuzev kao posebno podmukle uvrede političkih oponenata. Način na koji su zloupotrebljavane tokom uništavanja Jugoslavije, i kako se obnovljeno koriste i u naše vreme, lišio ih je svakog drugog smisla. Kako malopre rekoste, postale su prazne školjke,  a one se ispunjavaju mržnjom i besom i bacaju na stvarne ili zamišljene protivnike. Pri tome su fašisti internacionalno raširenija etiketa, dok su u Srbiji ustašama nazivani i nepodobni Srbi, što je pravo nasilje nad jezikom i smislom.  

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara