Digitalna imovina konačno dobija pravni okvir

Trgovanje nečim što je „slično novcu“

Lako je primetiti da je 2020. po mnogo čemu neuobičajena i da će biti upamćena uglavnom po lošem, a posledice pandemije će se osećati još dugo. Međutim, kovid-19 pošast pokrenula je i ubrzala neke procese za koje se ne može reći da su negativni. Iako sve ima svoje dobre i loše strane, ubrzana digitalizacija svega što se može digitalizovati, masovna seoba naroda i biznisa na internet ostaće trajna posledica događaja iz godine na izmaku.

Talas te sveopšte tranzicije zahvatio je i kripto odnosno digitalnu imovinu i ubrzao postupak rešavanja njenog statusa. Inače, digitalna imovina je celu prošlu deceniju jednom nogom boravila između postojećih zakonskih propisa i sive zone, čiji je nerešen status zadavao glavobolje državnim organima s jedne i investitorima s druge strane. Iako je odavno jasno da su kriptovalute, kao jedan od oblika digitalne imovine, tu da ostanu i da se ceo proces ne može poništiti niti vratiti unazad, trebalo je samo znanja, vizije ali i volje da bi se pronašao način da se postojeći propisi prilagode i donesu novi kako bi ova vrsta imovine bila prepoznata kao zakonit i stabilan oblik svojine, što su aktuelna praksa i dešavanja na tržištu ove vrste kapitala već nametnule kao neminovnost.

DEFINISANJE DIGITALNE IMOVINE

U svetlu ovog trenda i Republika Srbija je izašla sa nacrtom ovog akta koji je posle kratke javne rasprave ušao u skupštinsku proceduru i time konačno stala u red zemalja koje će urediti tržište virtuelne imovine. 

Primarni zadatak ovog zakona je definisanje digitalne imovine i njenih oblika i kreiranje jasne distinkcije u odnosu na zvanična sredstva plaćanja koja su priznata kod nas i u inostranstvu. Nakon zakonskog mapiranja ključnih pojmova koji su važni za razumevanje i pravilnu primenu ovog propisa, jednako je važan deo zakona koji uređuje emisiju digitalne imovine, odnosno propisuje ko i pod kojim uslovima istu može izdavati. Trgovina već izdatom digitalnom imovinom odnosno poslovi povezani sa njom, takođe su oblasti koje je bilo neophodno uvesti u pravni okvir, da bi se izbegle prevare, pranje novca i svi ostali rizici koje neuređeno sekundarno tržište nosi.

Naime, prema aktuelnom nacrtu digitalna imovina se pojavljuje i pod pojmom virtuelna imovina, što ove dve fraze čini sinonimima, a podrazumeva zapis vrednosti u digitalnoj formi koji se može kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi digitalno, odnosno koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja. Važno je naglasiti da se u digitalnu imovinu ne ubrajaju digitalni zapisi valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja, odnosno digitalne valute koje je izdala centralna banka. 

Zakon poznaje dva osnovna oblika digitalne imovine, koji se razlikuju po svojoj svrsi i karakteristikama - virtuelnu valutu i digitalni token.

Virtuelna valuta predstavlja oblik digitalne imovine podoban za plaćanja, ali koji nije izdat od strane centralne banke ili nekog drugog državnog organa, koji bi garantovali njenu vrednost i održavali njenu stabilnost. Dakle, virtuelne valute nisu po svaku cenu vezane za zakonsko sredstvo plaćanja, odnosno nemaju pravni status novca ili valute. Međutim kako su u faktičkom i tehnološkom smislu slične novcu, zbog svoje pogodnosti pravna lica i pojedinci su skloni da ih prihvataju kao sredstvo razmene, odnosno sredstvo koje može da se prodaje, kupuje, razmenjuje i skladišti u elektronskoj formi. Dakle, kriptovalute pravna i fizička lica mogu prihvatati kao sredstvo razmene, mogu ih kupovati, prodavati i razmenjivati, ali se one neće smatrati zvaničnim sredstvom plaćanja, u skladu sa propisima kojim se uređuje platni promet. Prva i najpoznatija virtuelna valuta je svakako Bitcoin.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara