Kad bih ja bila ministarka sreće

Kako sam, posle svega, u ovim godinama postala srećna – ni sama nisam sigurna. Postigla sam, valjda, mir sa sobom, a i sa svojim godinama, pa više ni kosu ne farbam. Reklo bi se da sam došla do ključnog faktora sreće – samopouzdanja. Tako barem tvrdi psiholog

Ne znam šta mi je, ali u poslednje vreme često osetim da sam srećna. Ne – zadovoljna, prema čemu i ne gajim posebne aspiracije, jer zadovoljstvo pruža nagradu za sitnice, poput uspeha u spremanju ukusnog ručka. To što osećam je nešto dublje i bar malo trajnije od plezira, pa se posle pitam šta se to promenilo u mom životu, od konstantnog stanja brige, strepnje i tuge u čemu sam bila do guše, do relativno nedavno.

Prvo, s muškarcima nemam više nikakvoga posla, osim povremenog druženja. Više nikom nisam mama, banka, niti prisilna poluga za promenu karaktera. Kako drugove ne doživljavam kao moguće partnere, nemam (zavisničku) potrebu da zvocam, puštam ih da budu kakvi jesu – od zla oca i još gore matere. Svi moji bivši sada su tuđa odgovornost, što mogu, ali ne moram, sa strane da posmatram. Pomisao da ću ostati sama sad nije bauk, već polje puno privilegija.

Jer nema više pitanja „gde mi je ovo, gde mi je ono“ dok zure u prazno umesto u ormanu, nema relativizacije problema koji time neće ni biti rešeni. Nema ni bezličnog potiljka čiji anfas bulji u ekran kompjutera, ni poplava što ostaju za tuširanjem, ni dlaka u slivniku... Nema ni svađa oko besmislica, teranja inata, izazivanja ljubomore, ni gomile sličnih manipulacija. Odnosno, nema ničeg što ne mogu da prekinem kad god hoću i vratim se kući, ili protagonistu smetnje izbacim napolje (ljubazno, ali odlučno). I na miru odgledam omiljenu TV seriju.

Ušteđenu svotu novca ne moram da krijem, a ona polagano raste izostankom izdataka za muške hirove ili kikseve, od alkoholisanja, preko kazni za saobraćajne udese, do raskošnog mezetluka, uvek na izvol'te zemljacima ili ortacima, što je sve zamena za nedostatak ličnih ambicija dosezanja smisla života. Takva se rupa popunjava čitavim spektrom koještarija, što više ne mogu i neću da tolerišem. More, marš u ... peršun.

I na drugarskom nivou napravila sam čistku i odstranila sve što me je smaralo. Čini vam se preterano okrutnim? Videla bih vas na mome mestu kad biste nekom morali stalno da se pravdate (što je/ga niste zvali telefonom, pozvali na izlet, što ste otišli kod nekog drugog), čime vam je natovareno breme krivice. I zgomilana guka pritajenog besa koji samo čeka da eksplodira, a da izvor otrova nije ni vaš momak, ni devojka. Mislite šta vam je volja, al' otkad sam povukla crtu na ovom planu, ja sam i mnogo srećnija. 

Zatim, kada vidim svoje bivše pastorčiće (bivše, jer njihov je otac jedan od onih koje sam poslala u p. m, ili u istoriju), sad mazgove u pubertetu, srećna sam i što nisam majka. Pojela bi me njihova tinejdž muka koju sam i sama proživela teško, ali bez tik-toka, instagrama, krindžovanja, već na suvo ili uz malo alkohola. Ili bih ih propisno istukla, pa bih posle izludela što nemam strpljenja za pravilno vaspitavanje. 

Što se tiče posla, to sad ide glatko, bez kašnjenja honorara il' zakidanja na istom, bez previše teškoća u pisanju teksta usled solidnog iskustva, uvek spremnog na nove izazove. Kad sednem za laptop, kao da komponujem sonatu, tekst me svu usisa, reči se odvoje od mene, tj. od mog ega koji teži širenju u drugim prilikama. A onda se još desi da kad odem u neko društvo, jedva čekam da se vratim kući, da nastavim da pišem. Tad sam možda i najsrećnija.

Slično osećanje me obuzme i kad pravim skulpture od đubreta. Istini za volju, đubre je za mene blago, što ofucanije – to dragocenije, ali isključivo ako izgledom odiše prošlim životima. To je danas teško naći u izobilju jednoličnog, plastičnog smeća, ali je utom sreća veća kad naiđete na džank-masterpis. Pa još kad se to srećno udene u ostatak rada, čini vam se da ste genijalni, ali uz puno poštovanje viših sila koje su neosporno doprinele srećnom razvoju situacije.