Veliki svadljivac i egocentrik

Tokom života, Džejms Visler bio je dobro poznat i umetničkoj kritici i široj javnosti, njegovi su sudski sporovi bili toliko česti i poznati da je svima bilo jasno ‒ gde se nađe, tu jedna varnica ili sitna uvreda može da preraste u ozbiljan okršaj. Ipak, danas je slikar čija dela nose neobične nazive poznat po posebnom senzibilitetu, monohromatskim remek-delima sa elementima japanske estetike i vernom služenju stilu larpurlartizma. Njegov prek karakter pokrila je vrednost izuzetnog slikarskog talenta i inovativnog pristupa

Umetnik Džejms Abot Visler, od 1881. poznat kao Džejms Maknil Visler, rođen je 1834. u Louelu (Masačusets). Bio je sin Džordža Vašingtona Vislera, železničkog inženjera, i njegove druge žene Ane Matilde Meknil. U rodnoj Americi, Džejms je živeo kratko. Godine 1842. Džordža zovu da pomogne u izgradnji pruge između Sankt Peterburga i Moskve i porodica Visler seli se u Rusiju. 

Odmalena je Džejms pokazivao veliki crtački dar i naklonost prema umetnosti. Slikarsko školovanje započeo je u Rusiji gde je pohađao Imperijalnu akademiju lepih umetnosti u Sankt Peterburgu. Bila je to škola koja je od osnivanja umetničkoj praksi pristupala izuzetno ozbiljno, zbog čega je bila jedna od najboljih umetničkih akademija Evrope. Mladi slikar zbog krhkog zdravlja nekoliko meseci godišnje morao je da provede u Engleskoj. Tu je istraživao dela velikih slikara. Otkrio je Hogartove gravure koje su na njega ostavile jak i trajan utisak, kao i Rafaelove kartone rađene kao skice za tapiserije namenjene Sikstinskoj kapeli. 

Život Džejmsa Maknila Vislera iz korena se promenio 1849. godine kada mu je iznenada umro otac. Porodica se vratila u Ameriku, a mladi slikar prekida svoje umetničko školovanje, koje je njegova majka inače smatrala skupim i nemoralnim. Godine 1851. on se upisuje na Američku vojnu akademiju Vest Point i tako osvežava vojničku porodičnu prošlost. Međutim, zbog stroge discipline, Džejmsu se nova profesija nikako nije dopadala. Kroz akademiju se provlačio, ali je sa crtanjem nastavio. Umetnički rad u vojnoj školi podrazumevao je kopiranje evropskih gravura čuvanih na Vest Pointu, kao i rad na topografskim crtežima na kojima je briljirao. Nezainteresovanost za vojnički poziv, stroge okvire i određene nastavne predmete, posebno za hemiju, doveli su do toga da 1854. biva izbačen.

Godine 1855, uprkos majčinom protivljenju, Visler dolazi u Evropu i mada je ostao američki državljanin, u svoju otadžbinu se nikad nije vratio. Uzimao je časove u Carskoj i specijalnoj školi crtanja u Parizu. Živeo je na relaciji Pariz‒London i družio se sa prerafaelitima i protoimpresionistima. U Mančesteru je 1857. posetio izložbu sa koje je poneo veliku strast prema holandskim majstorima i Velaskezu, čiji se uticaj proteže do Vislerovog poslednjeg autoportreta.