Dobri ljudi, nematere po kupkama i Andrićevi privredni saveti

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Sudbina brašna na liniji sarajevskog fronta

*Ostala sam sama, oči u oči sa nepoznatom ženom, koja je uz to bila katolikinja. Očekivala sam njen bijes i opravdanu ljutnju. Ali, Marija mi je pružila ruku

„Hiljadu puta je mogla poginuti... Unuka Josipa Broza Tita - kakav trofej za svakog ubicu! Ali Bosna joj je u onom ratu sačuvala dedu, zašto u ovom ne bi i nju?“

Ovo su reči iz predgovora Izeta Sarajlića trećem izdanju knjige „Dobri ljudi u vremenu zla“ koja je sva ta izdanja doživela „u regionu“. U Srbiji je poodavno u jednom listu nešto iz nje feljtonizovano, da bi tek nedavno izašlo „srpsko“ izdanje. Napisala ju je, zapravo istražila više od stotinu svedočanstava „živih ljudi“, vidite čija unuka, Svetlana Broz. Ona deluje u nevladinoj organizaciji Gariwo čiji je osnovni cilj i poriv izdizanje ljudske plemenitosti iznad ne samo ratnih strahota, već i zavađenosti i primitivizma, ukratko, otkrivanje dobrog u ljudima. Vidi se i u vremenima velikih zala. 

To vreme i te ljude je i našla i nalazila u ratu i posleratnom vremenu u BiH gde je taman kad je zlo i počelo otišla iz Beograda, iz „pozicije“ kardiohirurga na VMA, da pomaže ljudima, da smanjuje zlo. U knjizi je 90 svedočanstava, ravnopravno, trećinski, ljudi i žena sve tri nacionalnosti. 

Iako sam kao urednik novina pratio taj rat, nije mi do svesti tako živo dopiralo – na sve ljude u BiH, pa i na većinu svedoka ove knjige pucale su i kinjile ih, u zavisnosti od „situacije na terenu“ redom sve tri strane. A dobri su bili – ljudi. 

Zehra Gozo iz Mostara priča kalvariju višemesečne evakuacije iz jednog u drugo mesto zajedno sa majkom i bratom. Kilometri bežanja, skrivanja od raznih vojski koje po povlačenju jedne, nastupaju da „čiste teren“. U takvim situacijama ni pripadnici Armije BiH, neće im odmah poverovati da su Muslimani, jer „zna se“ da mnogi begunci imaju lažna dokumenta na svaku od tri nacionalnosti.

Sve je počelo juna 1992. kad je JNA ušla u Mostar i krenule paljevine. 

„Tradicionalno dobri odnosi sa Srbima, determinisali su našu odluku da im se priključimo. Vjerovali smo da ćemo se na taj način skloniti iz pakla.“ Evakuisani su u selo Žuljevo. „Brat našeg komšije, Mirko, odveo nas je u svoju vikendicu u kojoj se nalazila i njegova rodbina. Poslužili su nas kafom i mlijekom i tješili da nam se pored njih ništa ružno ne može dogoditi. Mirko nas je smjestio u jednu muslimansku vikendicu. Obilazio nas je svakog dana, donosio nam hranu iz svoje kuće, sve dok mamu i mene nije prijavio u Crveni krst. Brinuo je o nama do 17. juna.“ Haos se nastavlja pa i bežanija. „Četrdeset sedam dana smo preživjeli bez hrane. Kad smo došli kući imala sam 37 kilograma, a brat 48.“  Mirko je, svedoči Zuhra, kao i drugi Srbi, pomagao i drugim Muslimanima. 

Ali, posle svih strahota najveća (i dugoročna) dolazi iz ovih rečenica: „Mirko ima oko šezdeset godina. Kada smo bježali nisam ga vidjela. Išla sam nedavno u Nevesinje da ga vidim. On mene nije primijetio. Posmatrala sam ga iz daljine, na radnom mjestu, ali nisam smjela da mu priđem, jer znam da tamo još uvijek vlada tvrda struja: političari misle jedno, a narod drugo.“ 

Iz svedočenja Ahmeta Gobeljića sa sarajevske Grbavice citiramo samo ovo: „U komšiluku smo imali veliku samoposlugu, čiji je poslovođa, Ibro, bio prijatelj mog oca. Rat nas je zatekao sa dva kilograma brašna i dvije litre ulja. Do jula 1992. ta samoposluga nije bila opljačkana, vjerovatno zato što je bila na prvoj liniji, pa niko nije smio da joj priđe. U toku aprila sam svakoga dana dolazio kod Ibre, jer smo brzo ostali bez trunke brašna. Vidiš kakav je saobraćaj, nema brašna - objašnjavao mi je Ibro.