„Tajni rat“

Mitske sposobnosti ratnih špijuna

U ovoj zanimlјivoj knjizi opisuju se operacije obaveštajnih  službi svih zaraćenih strana; čitalac može da napravi paralelu između aktivnosti svih strana i njihovih efekata u konfliktu. Na preko 600 strana gusto kucanog teksta nalazi se mnogo detalјa o špijunaži i o klјučnim igračima „tajnog rata“

Britanskog istoričar Maks Hejstings napisao je odličnu knjigu „Tajni rat“ (u originalu „The Secret War“) o operacijama obaveštajnih službi za vreme Drugog svetskog rata. Hejstings je veoma ugledan i plodan istoričar koji je objavio mnoštvo knjiga; kod nas su objavlјene njegove knjige o Prvom i Drugom svetskom ratu – „Katastrofa“ i „Pakao“. „Tajni rat“ nažalost nije preveden na srpski jezik.

U knjizi Hejsting opisuje tajne službe svih zaraćenih strana i njihove operacije; čitalac može da napravi paralelu između aktivnosti svih strana i njihovih efekata u konfliktu. Na preko 600 strana gusto kucanog teksta nalazi se puno detalјa o špijunaži i o klјučnim igračima „tajnog rata“.

Određeni podaci će biti poznati upućenom čitaocu – na primer, o Rihardu Zorgeu, najbolјe pozicioniranom špijunu u neprijatelјskim redovima ili o Crvenom orkestru (mreži ruskih špijuna kod Hitlera) kao i o dekodiranju saobraćaja nemačke mašine za kriptovanje (Ultra) ili o čuvenoj petorki iz Kembridža (Kim Filbi i družina). 

Šefovi tajnih službi – genijalci ili prosečni tipovi?

U popularnoj publicistici puno se pisalo o gotovo mitskim sposobnostima šefova tajnih službi. Hejstings ih veoma kritički ocenjuje; na primer, on ne daje nimalo laskavu sliku čuvenog šefa Abvera (nemačke vojne obaveštajne službe) admirala Kanarisa, za koga tvrdi da je sasvim prosečnih sposobnosti i da njegova služba nije ostvarila nijedan ozbilјniji prodor u neprijatelјskim redovima. Ništa bolјe nije prošao ni „legendarni“ Stjuart Menzis, šef britanske službe MI 6 (Menzis je u filmovima o Džemsu Bondu predstavlјen kao famozni „M“).

Menzis, pripadnik britanskog visokog društva, forsirao je lјude iz istog društvenog kruga bez mnogo provera. Tako se i desilo da u MI 6 bude primlјen i dugo opstane na klјučnim funkcijama Kim Filbi, odnosno „petorka sa Kembridža“, iako su imali problematične biografije. Hejstings lucidno primećuje da je fascinantno da Nemci nisu poslali za vreme rata u Britaniju nijednog obaveštajca koji je na primer završio Oksford ili Kembridž; da je takav došao, sva vrata bi mu bila (bez pitanja) otvorena.

Zanimlјivo je i krajnje bedno stanje zapadne špijunaže pre izbijanja svetskog rata; u Britaniji se rad za MI 5 (unutrašnja špijunaža) ili MI 6 (spolјna špijunaža) smatrao ponižavajućim poslom, neprivlačnim za više društvene slojeve, kao i za intelektualce. Obaveštajci u inostranstvu su bili malobrojni i loše pozicionirani. 

Situacija se preko noći izmenila kada je izbio rat, pa su u obaveštajnu službu stupili brojni profesori sa Oksforda i Kembridža, da bi se posle rata vratili naučnoj karijeri. Istaknuti profesori - „donovi“ sa ta dva najbolјa univerziteta su imali značajne uloge u tajnim službama – da pomenemo čuvenog istoričara Hju Trevor-Ropera ili genijalnog matematičara Alena Tjuringa. Inače, MI 6 pedesetih godina nije zaštitila Tjuringa od progona i sudske osude zbog homoseksualnosti, što je dovelo do njegovog samoubistva.

Hejsting nimalo ne štedi svoje sunarodnike (o kojima je i najviše pisao u knjizi), pa tako navodi i primer kada je delegacija FBI na početku rata došla u posetu Londonu. Iako su bili srdačno primlјeni, Amerikanci su poslali više nego poražavajući izveštaj o domaćinima, navodeći da jako malo rade, odnosno da su „na raspolaganju za saradnju“ od 10 ujutru do 4 po podne, doduše uz obavezan ručak u trajanju od dva sata. To naravno nije važilo za osoblјe koje se bavilo dekodiranjem nemačkih signala („ultra“) u čuvenom „Blečli parku“, gde se radilo danonoćno. 

Amerika praktično nije imala spolјnu obaveštajnu službu, a njena diplomatija je bila malobrojna i loše plaćena. Mornarica i kopnena vojska su imale svoje obaveštajne servise, ali su se oni uglavnom bavili prisluškivanjem elektronskih komunikacija. Tu su doduše imali dobre rezultate, jer su probili japansku šifru „lјubičasto“ (purple) koju su koristili diplomatija i mornarica.

Za vreme rata, i Britanija i SAD su razvile potpuno nove službe: Britanci su napravili SOE dok su Amerikanci napravili OSS. Kraj rata je doveo i do njihovog gašenja, jer su tradicionalne službe bile surevnjive prema novim kolegama, odnosno ni MI 6 ni FBI nisu hteli konkurenciju. Međutim, zbog Hladnog rata već posle nekoliko godina Truman je od lјudi iz OSS-a formirao CIA, a FBI je ostao zadužen za unutrašnju kontrašpijunažu.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara