Godine paradoksa i povratak u budućnost

FEST u maju kad ruže cvetaju

„Sumnjičav sam prema ljudima koji ne vole pse, ali verujem psu koji ne voli neku osobu“ , izjavio je svojevremeno slavni glumac Bil Marej. Ova njegova misao je mantra Tanje Brzaković, rediteljke dokumentarno-animiranog filma „Prizori iz života džukca” koji će biti premijerno prikazan na ovogodišnjem 49. Festu

Kroz sedam scena film prati svakodnevicu i sudbine pasa lutalica sa margine našeg društva, navodeći nas da preispitamo odnos prema njima. Kombinacijom dokumentarnog materijala, animacije i glumačke interpretacije misli četvoronožaca, upoznajemo njihove živote rastrzane između razočaranja i nade, sasvim slične “dvonožačkim”: ljubav, poverenje, predanost, prijateljstvo. Za animaciju je bio zadužen Vuk Palibrk, a glasove su junacima posudili Jelena Bosanac, Anica Dobra, Momčilo Bajagić Bajaga, Mirjana Karanović i drugi.  

“Film smo radili pet godina i na sreću završili ga lane u januaru, pre izbijanja pandemije, pa postprodukcija nije bila ugrožena globalnom situacijom i karantinima. Ali, korona utiče na život filma. Napravili smo ga za široku publiku, a ne za onlajn, hibridnu konzumaciju. Reč je o aktivističkom ostvarenju, a ne komercijalnom delu. Njemu je mesto u kino dvoranama. Bioskop mu mnogo znači. Trebalo bi da inspiriše ljude da počnu drugačije da se ponašaju prema slabijima i različitima. Pet godina je rađen, ali nije izgubio na aktuelnosti, a nažalost njegova poruka biće važeća i nadalje“, kaže za Novu ekonomiju rediteljka i scenaristkinja  koja već godinama živi i radi u Berlinu. 

Animiranim sekvencama je pribegnuto jer je ponekad stvarnost bila do te mere potresna, negledljiva, pa je rešenje bilo da se publici ponudi u crtanoj formi. Izvesno uzbuđenje koje oseća pred premijeru, rezultat je odgovornosti prema auditorijumu Festa, u čijem je okrilju i sama izrastala i filmski se obrazovala, kao i u sali Kinoteke.

Na FEST-u koji se od 7. do 16. maja odvija pod parolom Povratak u budućnost, publici će biti ponuđeno više od 70 premijernih filmova najnovije svetske kinematografije. Pored dobitnika britanske najviše nagrade BAFTA, oskarovskih  pobednika, kao i laureate zlata i srebra na ostalim prestižnim festivalima, premijerno će biti prikazano šest domaćih dugometražnih filmova i ostvarenja dve manjinske srpske koprodukcije: „Oaza“ Ivana Ikića, „Živ čovek“ Olega Novkovića, „Lihvar“ Nemanje Ćeranića, „Prolećna pesma“ Natalije Avramović, kao i pomenuti “Prizori iz života džukca“ Tanje Brzaković. Dokumentarac „Kreka: Lovac na snove“ Slobodana Ivetića, o čuvenom scenografu Miljenu Kljakoviću Kreki, zatvoriće festival. 

Dakle, gledajmo domaće na Festu, al ne ispuštajmo iz vida ni šta drugi rade. Svakako je provokativna „Oskarom“ ovenčana „Zemlja nomada“. Talentovana rediteljka  Kloe Džao sa izvanrednom Frensis Mekdormand u glavnoj ulozi, tka oporu priču o osiromašenim ljudima čiji ceo život može da stane u jedan raspali kombi i koji se putujući s kraja na kraj Amerike susreću sa sebi sličnim sapatnicima. Tuniski „Čovek koji je prodao svoju kožu“ je saga o Sirijcu Semu koji je zarad sna i ljubavi i fizički predao deo sebe vizuelnom i performer umetniku kako bi se domogao Evrope. „Zvuk metala“ govori o ogluvelom bubnjaru jednog benda i njegovom (ne)snalaženju u svetu tišine. Korejski Minari je nežna priča o imigrantskoj porodici u Americi, rešenoj da se snađe i uspe u ruralnom Arkanzasu, a glavni junaci su ipak baba i unuk i njihov prefinjeno izatkani odnos. „Enfant terrible“ zapis je o burnom i kratkom životu spektakularnog reditelja Rajnera Vernera Fasbindera...    

Ipak, ono što ljude dovodi u ekstazu je to što ponovo rade bioskopi. Ne mari što su zbog korone ulasci u dvorane limitirani, i što nije dozvoljeno dupke napuniti sale, nego se sedi proređeno. Važno je samo da su  kinodvorane ponovo otvorene, što je i razlog za “filmoljubački” skok do sedmog neba. 

“Za ovih godinu dana pandemije hrabro sam se držao bioskopa kad god se moglo, i Kinoteke i aktuelnog repertoara. Ako se već najavljuje da su na samrti, ko će da im drži opelo ako ne mi filmofili”, kaže za NE Ivan Velisavljević, filmski kritičar.  

Ipak naglašava da bioskopi neće nestati, iako nas drže prikovane za kompjuterske ekrane, televiziju, striming-servise i kućne bioskope. “Striming-servisi koji su postali i producenti I distributeri, već nekoliko godina unazad menjaju drastično filmsku industriju, i to mi je i dalje najveći utisak o trendovima u kinematografiji na nivou poslovnih modela. Uostalom, o tome dovoljno govori podatak iz magazina Varajeti iz decembra prošle godine da su prihodi filmske industrije globalno sniženi za više od sedamdeset odsto u odnosu na 2019, dok su rast prihoda onlajn videa i pretplata poraslio za 30 odsto ”, zaključuje naš sagovornik.

Velisavljević smatra da su na domaćem terenu najznačajnije filmove u sezoni pandemije napravile tri žene: Maja Novaković (A sad se spušta veče), Milica Tomović (Kelti) i Marta Popivoda (Pejzaži otpora). 

“Njihovi festivalski uspesi, nagrade i dobre kritike u internacionalnom kontekstu, a prilično slab odjek u Srbiji, govore da su važne teme na sasvim drugom mestu od onih kako na to gledaju mediji i političari”, mladi kritičar aludira na filmove poput “Dara iz Jasenovca” ili “Kralj Petar Prvi”.

Na globalnom planu teško je bilo ispratiti sve bitne naslove i fenomene, pa Velisavljević za svoj izbor  priznaje da je “krajnje subjektivan i u suštini nekompetentan”, opredeljujući se za animirane filmove, i to one koji igrali u domaćim bioskopima. Svi oni su bili i u konkurenciji za ovogodišnjeg Oskara, em su odlični, em adresiraju i decu i odrasle.

Iako nema značajnijih dostignuća u samoj tehnici animacije i stilu, ovi filmovi tretiraju ozbiljne teme smisla života, depresije, gubitka roditelja, nacionalnih sukoba, i kombinuju ih sa humorom, gegovima, ubedljivim likovima i vrhunskim crtežom. “Najviše su mi se dopali Over the Moon Glena Kina i Džona Karsa, dvojice iskusnih animatora koji su radili za Piksar i Dizni na ključnim filmovima“. 

I ne bez osećaja besa čovek se ponovo fokusira na koronu. Jer, pokidala je veze među ljudima, ne samo braneći grljenje i ljubljenje nego je otuđila jedne od drugih, i zemlje i ljude. Manje se putuje, manje se razmenjuju iskustva, ne virtualna nego neposredno, ljudski. I sve je manje inostranih filmskih časopisa u kioscima. Ima ih on-line, naravski, al u štampanoj formi presušuju. 

A pošto je filmska produkcija usporila, utanjile su i reportaže sa snimanja filmova. Pišu se tekstovi, ali vade teme iz malog mozga. Nisu nezanimljive, ali deluju usiljeno. Na primer, široko, na nekoliko strana, lamentira se o vinima koja su se pila u Džemsu Bondu, Dnevniku Bridžit Džons, u filmu „Kad jaganjci utihnu“...Govori o strahu i krikovima na filmu, ulozi veštica u sedmoj umetnosti, najgorim filmovima...Da je sve drugačije, ko zna kad bi stigle na red, ako bi i bile uvrštene u selekciju...Nije se ni pre korone previše marilo za kinematografiju van Amerike i Evrope, a tek sada se posustalo. 

Znamo li šta se snima i od lokalnog opusa gleda u Laosu, Vijetnamu, Gabonu, Hondurasu, na Malti, Estoniji, u Gruziji....Uglavnom većina građanstva pojma nema, sve dok njihova dela (eventualno) stignu na beogradski Festival autorskog filma (FAF) ili neku paralelnu selekciju panorame nekog svetske ili srpske manifestacije ili na TV. 

Izvanredni poznavalac filmskih prilika na Istoku, filmski kritičar Miroljub Stojanović za NE govori o produkciji u Južnoj Koreji, Vijetnamu, Kini, Indiji...u prošloj godini žigosanoj koronom.

“Globalno govoreći, azijski filmski svet tokom 2020 godine, delio je istu vrstu nevolja, briga, i preokupacija kao god i njegovi  severnoamerički i evropski rivali. U prvoj polovini godine, azijske filmske ekrane , tamo gde su funkcionisali, profilisali su filmovi iz 2019. godine, ali bi bilo nemoguće čitav produkcioni i prikazivački aspekt kontinenta sagledavati unison”, ističe naš sagovornik i dodaje: 

“Neke zemlje su prikazivačka pravila igre primenjivala rigoroznije od drugih  (Južna Koreja, Vijetnam, NR Kina do leta ), a u nekim je prikazivački bioskopski režim,  istina redukovan,  izbegao evropske kovid prevencije totalnih zatvaranja. Od filma do filma, od zemlje do zemlje, situacija je bila takva da izmiče ma kakvom strateškom principu na duže staze. Najvažnije je: film nije iščezao sa bioskopskih ekrana, i 2020.godina, godina uzmicanja u nekim slučajevima, biće upamćena i kao godina paradoksa: s jedne strane , u snimanju filmova nikada nije došlo do zastoja, s druge, snimani su filmovi koji po značaju ne zaostaju za filmovima razdoblja regularnosti. Neki od tih filmova su bili vrh svetske produkcije 2020. kakav je slučaj sa filmom Dani, modernog tajvanskog klasika Cai Ming Lianga ili  film Žena koja je pobegla jednog od vodećih južnokorejskih reditelja Hong Sang Sua. Beogradska publika je na FAF-u imala priliku da vidi pomenute filmove i uveri se ne samo u njihove estetičke domete no i u to da visoka imaginacija i dalje odlikuje korifeje modernog svetskog filma. Izvesno je da su produkciono, kinematografije Japana i Južne Koreje, najagilnije i nije nikakvo iznenađenje što su i tokom ove krizne godine ove kinematografije nastavile, u svom usponu, da budu dominanta na filmskim ekranima. Trend permanentnog uspona i kvalitativnog nivoa iranskog filma nije prekinut ni 2020 godine, i godina paradoksa očitovala se i na iranskom primeru. Tako je Abas Amini, 2020, potpisao čak dva nezaobilazna igrana fima (!!!) visoko hvaljenu Klanicu   kao i film Ovde sam! , a bilo je još nekoliko autorskih razloga da se iranskim filmom pažljivije pozabavimo:Pusta zemlja Ahmada Bahranija   impresionirala je i gledaoce i kritiku van Irana, što je, inače, postala redovna praksa: da autorski krem azijskih kinematografija, pre njihove postojbine najpre bude prepoznat i vrednovan na Zapadu”, ističe cenjeni kritičar.

“Naravno, zaobići filmsku Meku, Indiju, nije moguće. Indija, koja se tokom 2020, u dva maha borila za ponovno otvaranje zatvorenih bioskopa, najpre u julu a potom oficijelnim ukazom od 15.oktobra, izbacila je, u tipičnom bolivudskom maniru nekoliko prestižnih filmova. Nekoliko vodećih indijskih reditelja, među njima Anurag Kašiap, nije dozvolilo da bude ometeno koronom, pa je Kašiap, u  svojoj najimaginativnioj fazi, 2020 režirao čak dva igrana filma… Filipini, Hong Kong, Tajvan, s jedne strane , i industrijski kinematografski gigant Kina, s druge, mnogo su učinili da ne dođe do diskontinuiteta, prekida započetih snimanja i otkazivanja projekata, od kojih su neki imali zavidnu holivudsku budžetsku težinu. 

Za hipotetičkog gledaoca koji bi bio izuzet od pandemije i filmske prilike u azijskim kinematografijama sagledavao, na primer, sa Marsa, ne postoji nijedna napuklina u kvalitetu samih filmova, mehanizmu produkcionog ponašanja ili modusu promene kojim bi se, eventualno,filmovi stavili na led, ili uočila njihova kreativna manjkavost. 

Možda nije dokaz, ali rečiti primer svakako jeste: u filmovima Dalekog istoka, bilo je baš u 2020. prostora za nekoliko zapaženih debija. Jedan od takvih novajlija o kojem se puno govorilo je malezijski reditelj Emir Ezvan, čiji je film Roh proglašen jednim od najprijatnijih iznenađenja generalno neprijatne godine”, zaključuje Miroljub Stojanović, inače član FEST-ovog žirija nagrade kritičara „Nebojša Đukelić“. 

Ostaje iskrena nada da će neka od izvanrednih ostvarenja sa Istoka stići i do domaćih bioskopa, ali i da će kino dvorane oživeti da ih u srebrnoj svetlosti mraka prigrle. 

Važno je da život ide dalje, makar i pobrkano, pa je tradicionalni martovski festival kratkog i dokumentarnog filma održan aprilu, tradicionalni zimski festival FEST dešava se u maju kad ruže cvetaju. Pa šta. Bioskopi su otvoreni, gde ćeš sreće veće.  

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara