Žene na tržištu rada

Helikopter pare ili hobotnica podrške?

Privreda ili javno zdravlje - je li to jedina dilema gde potrošiti novac iz budžeta? Šta ćemo sa samohranim majkama, radnicama na pijaci, preduzetnicama koje moraju sa decom da prate onlajn nastavu dok im se u firmi gomilaju dugovi ili poljoprivrednicama na čije ime se ne vodi gazdinstvo? Ima li neka mera i za njih?

Subotom se kajmak na jednoj novobeogradskoj pijaci redovno kupovao kod tete (kako je deca zovu) koja je sa Divčibara donosila i mleko, sir, a ponekad i vinogradarske breskve. Međutim, otkad je počela pandemija, nje na pijaci više nema. I inače kuburi sa zdravljem, pa bi joj još i put do Beograda teško pao, a mogla bi i da se zarazi.

I ona je samo jedna od mnogobrojnih žena koje svoje proizvode prodaju na pijaci i zapravo su neformalno zaposlene, nisu nigde prijavljene, gazdinstva se najčešće ne vode na njih nego na muža, sina ili drugog muškarca u porodici.

Pošto nemaju svoju firme niti su zvanično zaposlene, nisu dobile ni minimalce koje je država davala kao pomoć u toku pandemije. Neće biti ni na spisku za dobijanje novčane pomoći za nezaposlene jer ih nema na birou, pa su tako jedine pare koje su zapravo i videle onih kritikovanih sto evra pomoći koje su dobili svi, a trebalo bi da dobiju i još dodatno najavljenih 60 evra.

Statistike pokazuju da u Srbiji ima više neaktivnih žena nego što je slučaj sa muškarcima, dok su neformalno češće zaposleni muškarci, ali se odnos menja sa starosnim dobom, pa se tako žene starije od 55 godina češće nalaze u statusu neformalne zaposlenosti.

Sve ovo govori o tome da bi i pomoć, isto kao i statistika, trebalo da prepoznaje sve fine razlike između potreba različitih kategorija građana i građanki, odnosno da napravi takvu raspodelu novca koja bi išla tačno u onaj džep koji je najprazniji.

Do sada su sve ekonomske mere bile usmerene pre svega na podršku privredi i na održavanje potrošnje i likvidnosti i nijedna nije prepoznala specifičnu situaciju u kojoj su se žene obrele.

„Nije bilo mera koje su specifično gađale žene, odnosno ugrožene grupe. Nije bilo mera koje su koristile krizu kao šansu za unapređenje rodne ravnopravnosti, što je moglo da se radi, jer kad se tako uzdrma status quo, onda je baš dobra prilika da se stvari promene“, kaže Sanja Nikolin, ekspertkinja za rodnu ravnopravnost i rodno odgovorno budžetiranje.

Posle godinu dana ipak nešto moraš da znaš

Da bi se stvari promenile i reakcija države mora da bude takva da mere budu usmerene tačno ka onima kojima je pomoć i najpotrebnija. Za to su nam neophodne i informacije, a na početku pandemije ih nismo imali.

Sanja Nikolin kaže da je potpuno razumljivo da su prve reakcije na pandemiju bile univerzalne i da nisu bile targetirane, pre svega misleći na pomoć „sto evra svakom punoletnom građaninu“.

„Nismo imali podatke, nije bilo moguće selektovanje, jer ako biste obuhvatili samo one koji su na spisku nekih socijalnih davanja, vi biste potpuno omanuli sa ljudima u neformalnoj ekonomiji, gde je puno žena, sa onima sa neredovnim prihodima, sa onima koji su umetnici, rade u kulturi, nisu prijavljeni, praktično biste sve omašili. Praktično je ovih sto evra jedino što su oni do sada dobili.“

Ipak, nakon godinu dana dodeljivanje linearnih pomoći više ne može da bude opravdano jer bismo do sada već morali da imamo neke podatke. Bez obzira na to, Vlada ponovo najavljuje isplatu pomoći svima, ali sada nešto manje - dva puta do 30 evra.

Nema magičnih rešenja, ističe Nikolin, ali da bismo žene doveli u iole ravnopravan položaj, neophodno je da prilikom kreiranja, pilotiranja i implementacije mera imamo u vidu različite životne okolnosti u kojima se pojedine grupe nalaze. 

„Ova ideja ‘ja vam dajem, ja ću videti da vam još dam’ je potpuno suprotno od rodno odgovornog. Centralizovano je, bez ikakvog razgovora sa bilo kim, bez suštinskih dobrih podataka i bez merenja rezultata. Mi ne znamo kakav je uticaj ovih mera do sada“, ističe Nikolin.

Za neke biznise je kraj

Ono što znamo jeste da smo u toku 2020. godine imali dva rebalansa budžeta, pre svega zbog prilagođavanja troškova za mere protiv pandemije. Analizu budžeta i njegovih rebalansa uradio je UN Women, a jedna od autorki bila je i naša sagovornica Sanja Nikolin.

Nalazi ove studije pokazuju da su se u okviru rebalansa sredstva namenjena Ministarstvu privrede povećala za čak 695 odsto, dok je najveće smanjenje bilo u okviru budžeta Ministarstva za zaštitu životne sredine koji je smanjen za 26 odsto. 

Iako je značajan deo novca odvojen upravo za podršku privredi, pomoć nije posebno prepoznala potrebe preduzetnika i preduzetnica. Žene u preduzetništvo ulaze najčešće iz nužde, pa su samim tim i obazrivije i više oklevaju pri preuzimanju dodatnih rizika, jer su dodatno i opterećene brigom za decu i porodicu. S obzirom na to, teže im bude i da balansiraju između profesionalne i privatne sfere ukoliko im nisu dostupne mere podrške.

Ako neposredno i šire okruženje nije podsticajno, ženama je teže da se odluče za promenu delatnosti i novi početak nakon neuspeha izazvanog krizom.

Promena delatnosti će pak za mnoge biti neminovnost, smatra Nikolin, jer se neki biznisi nikada neće oporaviti. Ona smatra da je do sada već trebalo da se pomogne onima koji svoje poslove neće moći da nastave, a da među njima ima i dosta žena.

„Ako ste imali recimo turističku agenciju za prodaju avionskih karata, vi nikada nećete imati ponovo taj posao. Ljudi inače više prelaze na pojedinačni buking karata, stali su letovi, znači vi ste nagomilali troškove, imate osiguranje od 5.000 evra i ne možete više ništa.“

Žene u dugovima, koje nemaju ideju šta bi dalje, mogu potpuno da se povuku sa tržišta rada i da odustanu od ponovnog pronalaženja posla. Srbija ne bi bila usamljena u takvoj situaciji, jer je širom sveta prisutna bojazan da bi kriza mogla da bude veliki korak unazad kada je u pitanju jednako uključivanje žena.

Kanadska kraljevska banka, na primer, upozorava da je učešće žena na tržištu rada palo sa istorijskog maksimuma na najmanji nivo u poslednjih 30 godina. Oni procenjuju da se skoro pola miliona Kanađanki koje su izgubile posao nije vratilo da radi još od januara.

Država u ovakvim situacijama treba da pomogne bespovratnim sredstvima i da pomogne u prelasku u neki drugi biznis, kaže Sanja  Nikolin. Ipak, za sve to potrebni su resursi.

„Vreme je najdragoceniji resurs, a žene nemaju vremena da idu na duge obuke, jer moraju da budu kod kuće, spremaju, pomažu deci, brinu o njima, a opet potrebna su im nova znanja, nove šanse i naravno novac da se krene.“

Hobotnica podrške

Ovakva podrška, koja je pritom i rodno osetljiva, uglavnom dolazi iz lokalnih sredina, iz okruženja koje najbolje poznaje potrebe svojih sugrađanki. Ipak, na ovakve inicijative i rešenja na nivou zajednica država je ostala potpuno slepa.

„Puno ženskih organizacija je neke usluge pilotiralo. Nijednom se nije desilo da Krizni štab pozove recimo udruženja koja imaju nove usluge. Nijednom se nije desilo da zove nekog na konsultacije.“

Jedna od ovakvih lokalnih inicijativa je i program Hobotinica koji je pokrenulo Žensko udruženje kolubarskog okruga (ŽUKO). Hobotnica se pokazala kao adekvatan odgovor na potrebe žena u kriznim vremenima, kao što je pandemija, objasnila je Jelena Ružić, predsednica udruženja prilikom učešća na konferenciji „Rodno odgovorno budžetiranje i mere odgovora na COVID–19 u Republici Srbiji“.

Ovaj program je prvenstveno podrazumevao istraživanje na lokalu, u opštini Mionica. Anketirano je više od 50 žena kako bi se ispitalo koje su njihove najveće potrebe, naročito u toku pandemije. Najmlađa žena u istraživanju imala je 23, a najstarija 90 godina i uglavnom se sve bave poljoprivredom.

Nakon ispitivanja kreirano je osam različitih usluga sa zanimljivim nazivima - odmori se, druži se, obuči se, prevezi se…

Ove usluge pružale su ženama mogućnost da izađu iz kuće, da odvoje vreme samo za sebe, da se upoznaju sa digitalizacijom, da se organizovanim prevozom odvezu do centra opštine gde bi završile obaveze, ali i da razgovaraju sa psihološkinjom ili da se pregledaju kod lekara. Organizovane su takođe i obuke za decu koja su prešla na onlajn nastavu, a podeljeni su i tableti, što je sve značajno olakšalo ženama period pandemije.

Država sve zna i nikog ne pita

Između države i nevladinih organizacija u toku pandemije gotovo da nije bilo saradnje, a država im nije davala ni dotacije za usluge koje su pružale, kaže za Novu ekonomiju Višnja Baćanović, direktorka udruženja Gender Knowledge Hub, koje je takođe sprovelo analizu o rodnom budžetiranju odgovora na pandemiju.

„Ne samo da država nije ulagala direktno, nego čak nije ulagala ni u civilni sektor koji radi taj posao faktički umesto njih.“

U redu je da država svoje mere koje se odnose na socijalnu zaštitu ili lične pratioce ne može tako brzo da prilagodi, ali to ne opravdava nesaradnju sa organizacijama na lokalu, kaže Baćanović.

„Ono što mogu jeste da daju dotacije nevladinim organizacijama koje će to na lokalu uraditi. Ali to se nije desilo. I nije da nije bilo vremena.“

Sa druge strane, veliki novac potrošen je tako što su ga dobili i oni kojima treba i oni kojima ne treba, što je značajno povećalo javni dug.

„To će dugoročno smanjiti potencijal države da stvarno pomaže socijalno i ekonomski ugroženom stanovništvu ili ulaže u razvojne projekte. Plus ćemo mi to vraćati kasnije i to će verovatno uticati na smanjenje plaćanja usluga koje su važne ženama, kao što su socijala, predškolsko, zdravstvo“, kaže Baćanović.

Sličnog stava je i Nikolin, koja objašnjava da u okviru sektora privrede i kulture i informisanja, koji su bili predmet njihove analize, apsolutno nisu konsultovane ženske organizacije.

„Da vi uzmete milijarde evra kredita, a da se ni sa kim ne konsultujete, i znamo da ćete to prebaciti na našu decu, to je kratkovido, jer je važan društveni konsenzus oko toga.“

Ona dodaje da se ni druge strane nisu odlično snašle u donošenju mera, ali da su u većini makar konsultovane zainteresovane strane, što kod nas nije bio slučaj. 

Pomoć samo za punoletne, muka za samohrane roditelje

Iz primera drugih zemalja možemo naučiti još ponešto, objašnjava Baćanović. Na primer, dok su u Nemačkoj siromašne porodice dobijale 180 evra pomoći po detetu, u Srbiji su univerzalnu pomoć, koju vlast naziva „helikopter pare“, dobijali samo punoletni građani i građanke.

„Najmanje koristi od toga su imale osobe koje žive same sa maloletnicima, odnosno decom, da li jednim detetom, dva ili tri. A to su preko 70 odsto samohrane majke, odnosno žene koje žive same sa decom.“

To bi značilo da je, na primer, porodica sa tri člana, u kojoj žive nezaposlena ili „na crno“ zaposlena samohrana majka i dvoje dece, do sada dobila samo sto evra pomoći.

Da i u ovoj situaciji važnu ulogu igra da li su u pitanju muškarci ili žene, pokazuje i podatak udruženja Jelek da 50 odsto samohranih očeva ima svoj stan ili nekretninu, dok je to slučaj sa tek 27 odsto samohranih majki.

Baćanović podseća da je od 2015. godine obaveza Srbije da u planiranje budžeta uvrsti i rodno odgovorno planiranje, mada podseća da se obaveza odnosi na to da se svake godine uvrsti deo budžetskih programa koji će biti planiran na ovaj način.

Ona podseća da je pravedna raspodela sredstava vrlo važna jer postoje ljudi koji imaju problem, koji su siromašni ili socijalno isključeni, a da na to deluju upravo rod, invaliditet ili drugi socio-ekonomski faktori koji dovode do nepovoljnijeg položaja.

„Kada države daje pare ili budžetira neke programe, ona mora da vodi računa i o tim ljudima kojima nije dobro i koji nisu u tom mejnstrimu, tako da ne možemo ulagati samo u biznis, samo u privredu, nego moramo da ulažemo i u socijalnu zaštitu, zato što nam nije svima dobro.“

Predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović je u januaru 2019. godine najavila da bi do 2020. godine svi budžetski korisnici morali da uvedu rodno odgovorne budžete. 

Ipak, ukoliko je korona kriza bila test za ovakav način planiranja trošenja para, čini se da smo još daleko od ovog ispunjenja.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara