Razgovor

Važno je da se ne prodaš

Andrej Josifovski, poznat još i pod imenom Pijanista, umetnik je za kojeg ste gotovo sigurno čuli. A ako niste čuli za njega, neku od njegovih instalacija ili murala ste gotovo sigurno videli. Ovaj mladi asistent na Arhitektonskom fakultetu zasigurno zna kako da prodrma javnost. Bilo da je to lice Jovana Memedovića napravljeno od otpada, prelepi murali na stubovima beogradskog mosta ili falusni svetleći ukras ispred Skupštine Beograda, njegova dela gotovo uvek imaju, osim estetske, i jaku socio-političku poruku. Samo je treba shvatiti i dobro razmisliti o njoj.

Tvoj najnoviji performans „Eksperiment“ odnosio se na jednu jako bitnu temu, a to je zaštita životne sredine. Želeo si da utičeš na buđenje svesti ljudi o ovom problemu, pa šta misliš, u kojoj je meri to moguće izvesti? Ljudi u Srbiji obično nisu zainteresovani za ovo sve dok im bager nekog investitora ne dođe do vrata, ili im reku ispred kuće ne stave u cev.

Nažalost, to je tačno. Dok ljudima neko ne dođe pod prozor i ne strpa reku u cev, oni nisu svesni šta je ekologija i koliko je to važno, ne samo ovde kod nas, već i na globalnom nivou. Da povežem to sa ekonomijom, viđali smo onaj mim na internetu koji pokazuje koje su teme razgovora ako ti je plata 300 evra, pa 500 evra i onda kad se dođe na preko 3.000 onda prestaje svaka rasprava, tu se samo uživa, e to je to, ljudi ovde ne mogu da imaju širu svest o ovom problemu ako se bore za goli život. Čuli smo i čak neke visoke državne zvaničnike koji kažu da se mi bavimo time zato što mnogo lepo živimo. U stvari je to potcenjivanje naših intelektualnih sposobnosti jer se mi borimo za nešto što je važno bez obzira na to što ne živimo lepo, ali ostavljamo neki zalog za budućnost, a to su ekologija i priroda. Pre pet-šest dana sam vozio iza jednog čoveka koji je, mislim, ispraznio sve od đubreta što ima kroz prozor. Ja sam ga zaobišao, otvorio sam prozor i on je otvorio isto i rekao sam mu: „Izvinite, gospodine, mislim da vam je nešto ispalo.” On je pitao: „Gde mi je ispalo?”, na šta sam ja rekao: „Pa ispada vam sve vreme iz auta, ne znam da li je to vaše, ispada vam kroz prozor…” I vidim mu na licu da on uopšte nije svestan šta mu govorim. To je borba u prazno i ja sam se zato fokusirao na podizanje svesti kod mladih jer mislim da tu počinje promena, a ne da vaspitavamo neke ljude koji to uopšte ne mogu ni da shvate niti ih interesuje. I vidim da to ima uticaja. 

Srbija je prilično inspirativna zemlja za umetnike, svakodnevno dobijemo dosta zanimljivog materijala, pa šta tebe inspiriše najviše na rad? Šta te pokreće?

Da ne budem kao Kalimero, ali to je bunt svake vrste, nepravda i ako se držimo ekologije, ispravljanje krivih Drina. Još od vrtića me to drži, pa da li je to držanje strane slabijima ili onima koji su u pravu, a protiv kojih je većina. To je tako sve do danas, kada i prema svojim studentima pokušavam da se ponašam onako kako sam ja želeo da se ponašaju prema meni, a nisu. Dopuštam im da razmišljaju, da budu slobodni i da ja budem taj koji će samo da oblikuje njihove ideje i koji će ih učiti nečemu što im je važno za ostvarenje tih ideja, a ne da ih ukalupljujem. To se vidi i kroz moj rad. Ta dela, osim što su naoko lepa, kao što je mural „Ja sam Akiko” na Dorćolu i koji je meni jedan od najdražih radova, nose i jednu snažnu poruku. Poruka je da obrazovni sistem ne valja, da ukalupljuje decu i da ih ne podstiče da budu različita. On ne neguje različitosti, već je to onaj zapadnjački sistem „lako ćemo kad vas sve ukalupimo”. Čitali smo svi „Vrli novi svet” Oldouza Hakslija, tako da je jasno o kakvom je ukalupljivanju reč i kuda to vodi. Uvek je iza toga neki bunt, nezavisno od toga da li je u pitanju tema koja se tiče samo mene, ili je neka opšta tema i društveni problem.

U kontekstu prethodnog pitanja, šta misliš, zašto u Srbiji nema čak i više performansa nego što je to sada slučaj? Deluje da ima prostora za to.

Ja sam 2014. izašao više u javnost sa muralima. Daleko od toga da sam pionir, ljudi u Srbiji su još devedesetih počeli aktivno da se bavim time, ali sam ja nekako prvi izašao u javnost sa tim i počeo da govorim u kontekstu umetnosti o nečemu što je u inostranstvu već odavno u muzejima. Čini mi se da sam uspeo da to malo ispopularizujem, što je kasnije dalo benefite i meni i drugim umetnicima. I dalje postoji potražnja za različitim vidovima crtanja, uz mogućnost da se nešto i zaradi od toga. Ono što je ovde neka vrsta problema je to što ne postoji zajedništvo u tom smislu, pa da bude ono - što je jači pojedinac, to je jača zajednica. U nekim umetničkim krugovima postoji velika sujeta. 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara